Literarno stvaralaštvo

1. У НЕВОЉИ

У невољи

помоћ свима треба

често о томе

говори мојој баби деда.

Зато у радионици помажем тати

у кухињи мами док ради

око трактора при руци сам деди

свака помоћ и баби вреди.

Сваком живом бићу треба помоћ

другу задатак да се реши

кад промаши гол

много му значи

да га утешим.

Јован Пралић је ученик 4. разреда,

ОШ – Хајдук Вељко-Корбово, ИО Ртково, Србија

Ментор: Снежана Шолкотовић

2. ПРОЛЕЋЕ

На ливади је процветало

шарено цвеће,

све мирише

стигло је пролеће.

Птице цвркућу

са југа долећу

деца се весело играју

радују се пролећу.

И ја се радујем пролећу

берем за маму цвеће

на њиви се чују трактори,

стигло је пролеће.

Петра Грекуловић, уч.1. разреда 

ОШ – Хајдук Вељко- Корбово, ИО Ртково; Србија

Ментор: Снежана Шолкотовић

3. УСКРС

Када пролеће дође

Ускрс нам стиже,

фарбају се јаја,

на улици се чује

дечија граја.

Сви воле

да се хвале

ко је обојио

најлепшe јајe...

Фајмоговић Дуња, уч.1. разреда

 ОШ – Хајдук Вељко- Корбово, ИО Ртково; Србија

Ментор: Снежана Шолкотовић

4. ДРУГАРСТВО

Другарство је имати друга

који ти помаже у свему,

поверава ти тајну

кад се нађе у проблему.

Другарство је

када ти нејасни задатак објашњава

увек је поред тебе

да са тобом проблем решава.

Друг је друг

да ти прави кад ти је тешко смешке,

другарство је и онда

када ти укаже на грешке.

Мистриђеловић Лена, уч.4. разреда 

ОШ – Хајдук Вељко- Корбово, ИО Ртково; Србија

Ментор: Снежана Шолкотовић

5. ДРУГАРСТВО

Другарство је као дуга

која спаја две стране света,

другарство је као тајна,

разговор два детета.

Другарство је као утакмица

подељена ужина

подељена радост, срећа детета

који доброг друга има.

Алекс Ђорђишановић, ученик 4. разреда, 

ОШ – Хајдук Вељко-Корбово, ИО Ртково, Србија

Ментор: Снежана Шолкотовић

6. ВОЈСКА РС

Велика је српска војска

Отаџбину она брани

Јунак сваки пун је чојства

Стражу чува, душу храни.

Како храбро ступају у чети

А на њима униформа сија

Растем брзо, брзо вријеме лети

Сањам да у војску кренем и ја.

Ученик: Василије Николић, 4.1

ЈУ ОШ „Змај Јова Јовановић“ Бања Лука

БиХ – РС

Ментор: Бранкица Лукендић

7. MOETO СЕМЕЈСТВО Е МОЈОТ СВЕТ

Големо семејство си имам јас

ќе ви раскажам за нив во еден глас.

Мојот дедо многу ме разгалува,

а баба ми пак сака по цел ден да јадам

за веднаш да пораснам.

Мојата мила мами

цел ден насмевки ми подарува,

кога не слушам малку ме потскарува,

но тука е тато со насмевка да ме прегрне.

И моето мало братче

И ако често ме лути

пак го сакам најмногу на цел свет.

Накратко тоа е мојот магичен свет.

Исмет Фејзулоски

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи“Лабуништа

Р.С.Македонија

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

8. Штедење

Паричка по паричка,

денарче по денарче,

ете така се полни

мојата касичка.

Ете така секој ден

земам,чувам,редам,

а воедно така

научив да ШТЕДАМ.

Ариана Бајрамоска

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи Лабуништа

Р.С.Македонија

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

9. МАЧЕТО ЛУНА

Мојата мачка

Луна се вика.

Таа е секогаш

весела и мила.

Јас ја хранам убаво

и таа брзо расте,

еве и денес

нешто убаво ќе касне.

Маче мое,

маче сиво,

секогаш биди

сакано и мило.

Талха Ќазимоски

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи“Лабуништа

Р.С.Македонија

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

10. МОЕТО СЕМЕЈСТВО

Во нашата ливада играме

јас,дада и бато,

а до нас седат

мама и тато.

Гласот тивко низ ливада се лее

мама нежно ни пее.

Тато ни чита проказни разни

слушаме најубави сказни.

Од моето семејство

љубов примам,

моето СЕМЕЈСТВО е

светот што го имам.

Сабија Демиралиеска

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи“Лабуништа

Р.С.Македонија

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

11. МОЕТО СЕМЕЈСТВО

Радост и љубов,тоа од секогаш било

таму каде што е семејството мое мило

кога и да се разбудам од сон страшен јас,

тука е мама да ме прегрне цврсто вчас.

Тато се грижи за сите нас

секогаш вика „Јас сум тука за вас“.

Најмногу си ја сакам сестричката моја,

зошто ми купува фистанчиња во различна боја.

И братчињата си ги сакам,право да ви кажам

и да знаете не ве лажам.

Ете ова е моето семејство како цвет,

кое си го сакам најмногу на свет.

Шејла Исејноска

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи“Лабуништа

Р.С.Македонија

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

12. „МОЕТО СЕМЕЈСТВО Е МОЈОТ СВЕТ“

Ние сме три братчиња

на тато и мама

три мили дечиња.

Мојот татко

е мојот херој,

а пак мојата мама

е мојот идол.

Мојот поголем брат

добрина точи,

а малото братче

си го чуваме како нашиве очи.

Моето семејство е мое се

и затоа си го сакам најмногу на цел свет.

Кадир Алиоски

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи“Лабуништа

Р.С.Македонија

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

13. МОЕТО СЕМЕЈСТВО

Јас сум Ариана

и никогаш не сум сама

мама,тато и бато

се моето злато.

Многу ги сакам

мама и тато

но не се лутете

малку повеќе мојот батко.

Мама Елвира

никој не смее да ја нервира.

Секој секому подава рака

и никој за ништо нема мака.

Ариана Бајрамоска

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи“Лабуништа

Р.С.Македонија

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

14. МОЈАТА БАБА

Мојата слатка баба

многу си ја сакам,

иако и давам малку мака

таа секогаш ми подава рака.

Најубави рецепти таа има,

секој сака да ги прима.

Мене посебни совети ми дава

каде,колку

сол,шеќер или брашно

треба да се става.

Ариана Бајрамоска

II одд.

О.О.У„Мурат Лабуништи“Лабуништа

Одд.наставник:Сузана Ќелешоска

15. Шта детету треба да расте до неба

      Детету љубав треба да расте до неба,

      Приче и песме да теку као из чесме, 

      Игре и слободе да расте као из воде -

      Мало детету треба да стигне до неба.

      Породицу сложну свако дете жели

      То је довољно да га развесели.

       И љубимца жели свако наше дете

       да о њему брине, звезду да му скине.

      Загрљај је важан - и нежан и снажан.

      Подршка је потребна за дела велика

      Чиста природа, шале и смеха 

      Топла мамина рука поред меког јастука.

       Игра, песма, другарство, разумевање и

       дечије стваралаштво.

       Сад је свима јасно 

       шта детету треба да стигне до неба.

ОШ ,,Први мај"  Влајковци - издвојено одељење у Грашевцима

Учитељица: Слађана Дринић

Ученици трећег разреда: Немања Шиндић и Александра Симић

16. Књиге су врата на која

куцамо онда када нико

други неће да нам отвори

Маму има посла

и боли је глава,

тата је уморан

много му се спава.

Сека је у соби

дошли јој другари.

Имам само једну књигу

да ми друштво прави.

Књижица је моја

пуна лепих слова,

књижица је моја

пут до лепих снова.

У њој живе краљице,

принцезе и виле.

Хаљине су њима

од злата и свиле.

Принцезе мо воде

кроз дворац и баште,

показују ми хаљине

ципеле и ташне.

И зато је моја

мала плава књига

ту за мене

да ја немам брига.

Када су сви уморни

и када им се спава,

она је моја другарица права.

Величковић Дарија 1,разред О.Ш.Ђура Јакшић Јелашница одељење у Просеку

наставник: Савић Драгана

17. Живот је леп

Када ме је мама родила ,она ми је живот дала.Зато јој много на томе хвала.

Мој живот је сићушан мали,баш као и ја. Мој живот је моја мама,тата,бата.

Живот је учитељица, књиге и бела табла. Живот су птице које ми долазе на

прозор да виде шта радим. Све је то живот.

Када дишем и када спавам, када сам будан и када сањам ја уживам. Не

постоји ништа лепше од живота .

Огњен Перић 1.разред О.Ш.Ђура Јакшић

Јелашница одељење у Просеку

наставник: Савић Драгана

18. Ime i prezime učenika: Luka Milošević

Razred: drugi srednje stručne škole

Škola: Ekonomsko - trgovinska škola, Smederevo

Država: Srbija 

Mentor nastavnik: Marina Zlatanović

"Plač sveta"

23. maj 1997. ~okolina Sankt Petersburga

"Mislim da ludim", povikala je glasno odmah nakon buđenja.

Sara je bila 22-ogodišnja devojka poreklom iz siromašne

porodice. Njeni su je ishranili tek toliko da završi srednju u

gradu Nižnjem Novgorodu pored njenog rodnog sela Kstova.

Bila je pametna ali izuzetno lenja za obaveze oko škole, iako je

posle nje htela da nastavi sa fakultetom.

S tim da nije imala stipendije, bilo je jasno da ako hoće da ode

na dalje školovanje moraće da radi. Što se i desilo. Tri godine

je radila u obližnjoj pekari da bi skupila dovoljno novca da ima

za školarinu na fakultetu u Sankt Petersburgu i smeštaj. Kartu

za prevoz su joj platili roditelji, zbog ponosa kojeg su osećali jer

je njihova ćerka konačno stala na svoje noge, ali kako je vreme

u njenom novom domu odmicalo, sve je manje bila na njima.

Našla se u novoj okolini i nije imala novca da stalno kupuje

hranu. Jela je u razmacima od 4 dana i to je jako loše uticalo na

nju.

Čak i kad bi imala hranu, nju bi u mrvama delila sa

bubašvabama, mnogobrojnim stanarima njene trošne i oronule

zgrade. Fasada je uveliko bila u raspadu, a komšije odozgo su

se stalno žalile kako krov prokišnjava, bar koliko je ona mogla

da čuje. Zidove širom zgrade krasile su rupe koje bi se

pripisivale miševima koji su se noću čuli u zidu. Kupatilo je

smrdelo i pločice, bar na mestima gde ih ima, bile su popucale.

Iznad krhotina od pločica bilo je jedno na tri dela polomljeno

ogledalo sa ramom od jeftine bele plastike. Bilo je priljavo. "Šta

ako vidim nešto pored sebe u odrazu?" je pitanje koje je Sara

sebi često postavljala kad bi odlazila unutra da izvrši nuždu.

Ispod ogledala je bio lavabo za kog bi se rekao da će pre da

ispusti pauka nego kap vode tako da ličnu higijenu nije vodila

tu. Za takve stvari koristila je javne vecee ili kafiće, ali dok je

bila kući, sve što je mogla da radi iznad lavaboa jeste da gleda

svoj odraz u prljavom polomljenom ogledalu.

Što je radila i ovaj put, kad je otišla u vece nakon stresnog

buđenja. Nije se najjasnije sećala šta je sanjala ali zna da se

probudila najjažena i izbezumljena. I sa mislima o tome,

pokušavajući da se seti sna, ali isto tako i da dođe sebi, stajala

je ispred ogledala, sva izbezeknuta. "Šta ako vidim nešto pored

sebe u odrazu?", opet je razmišljala o tome i baš u tom

trenutku...

Začulo se zvono. Sklonila je svoj izraz sa lica i umesto njega

nabacila lažni osmeh. Kroz 4 sekunde stigla je do ulaznih vrata,

koja su u njenom malom stanu, bila veoma blizu kupatilu.

Povukla je kvaku. Iza otvorenih vrata stajala je, reklo bi se,

sredovečna žena mladolikog izgleda ali sede kose sa nežnim i

umirujućim osmehom na licu.

"Dobar dan, ja sam Anka Dobramov, upravnica ove zgrade,

možeš me zvati "teta Ankica", čula sam da si stigla ovde pre

oko nedelju dana. Nije li to divno?"

"Ako je ovo upravnica zgrade ko je onda bila žena koja mi je

pokazala moj stan?", prošlo je kroz Sarinu glavu, ali morala je

da brzo da odgovor, a to joj baš nije išlo od ruke, pa je na

brzinu promrljala, "Dobar dan, ja sam Sara Stankovski.", pružila

je ruku teta Ankici

"O znam ja ko si ti", odgovorila je upravnica, "piše mi u zavodu.

Došla sam samo da ti poželim dobrodošlicu u našu zgradu i da

ti kažem da si slobodna da tražiš šta god ti zatreba, na

raspolaganju sam ti u stanu broju 13.", rekla je žena i pojačala

svoj već prijatno neprirodni smešak.

Sara se razmišljala, da li da joj sad dok je još tu traži hranu, ali

joj je teta Ankica delovala previše sumnjivo. Suzdržala se i

samo rekla, "U redu, hvala Vam puno", naglo je zatvorila vrata

pred samom ženom i iz znatiželje pogledala špijunku, ali je bila

toliko zamrljana da kroz nju skoro ništa nije moglo da se vidi.

Ali iz onoga što je videla, hodnik je bio u potpunosti prazan,

iako je do pre samo par sekundi ispred njenih vrata stajala

žena. Čitav taj dan je razmišljala o tome, ali kad je pala noć

prestala je o tome da razmišlja, ne zato što nije htela, već zato

što nije mogla.

Plač, nalik dečijem se ehoično širio čitavom zgradom. Pitala se

"Odakle dolazi?", barem iz kog pravca, ali nije mogla da

razazna. Plač dece je dolazio u njene uši sa svih strana njene

sobe. "Da li ga je možda umislila?" pitala se, ali zvučalo je

previše realno da bi bila mašta. "Možda su to posledice gladi?",

hipoteza koja joj je takođe prolazila kroz glavu ali sve misli su

odjednom prestale. Setila se svog sna od jutros.

Sedela je na dušeku u svojoj sobi i učeći za ispit provodila

vreme. Odjednom se začuo plač beba, a njena soba kao da je

postala tamnija nego što jeste. Osvrnula se oko sebe i

pogledala u šupljine na zidovima. Iz šupljina virile su oči, a što

ih je duže gledala plač je postajao jači. Ustala je, kao protiv

svoje volje, kao da su je oči navodile, kao da je pratila njihov

pogled, tako je, prateći njihov pogled, krenula ka kupatilu.

U kupatilu nije bilo svetla ali je ipak mogla da vidi jer su

poslednji ostatci dana ipak ulazili u njen vece. Mogla je da vidi.

Mogla je da vidi paučinu na mestu gde se betonski zidovi i

popucali plafon sreću. Mogla je da vidi otškrinjeni oronuli

prozor. Mogla je da vidi prašnjavi lavabo i koliko god se opirala

tome, mogla je da vidi ogledalo, a u njemu sebe, a pored sebe

zid...

Iz čijih su pukotina virile oči. Koje su pogledale u malu vitrinu

ispod lavaboa koja ranije tu nije bila. Imala je dva vratanca od

kojih je jedno imalo ključaonicu.

Čučnula je i pokušala da ih otvori ali na svu sreću bila su

zaključana, ko zna šta bi sve mogla da vidi unutra? Podigla se

gore i bez kontrole, pogled joj je bio uperen u ogledalo. Tačnije

u lik starice koj se ocrtavao u njemu.

"Jesi li sigurna da je to bio samo san?", progovorila je starica.

Tad se jedno džinovsko oko sa zida zatvorilo a ona se našla

znojava i budna u svom krevetu. Na istom mestu gde leži sad,

slušajući zvuke miševa i automobila koji su prolazili ispred.

Zvuk plača je prestao. "Jesi sigurna da je to bio samo san?",

"Šta bi to trebalo da znači? ", pitala se. Sara je bila

izbezumljena ali previše iscrpljena da bi razmišljala. Pala je na

dušek i nedugo nakon što se setila svog buđenja, doživela je

još jedno, noć je prošla kao sekunda a prozor u njenoj sobi

govorio je da je već bilo jutro. Ovog jutra se nije probudila u

lokvi znoja ali je imala čudan osećaj u ruci.

Otvorila je šaku i pogledala u ruku u kojoj je videla mali crni

ključ izrađen u obliku romba. Nije morala previše da razmišlja

da bi povezala stvari. Bila je ubeđena da je taj ključ povezan sa

njenim snom. Otišla je do kupatila, ali oko lavaboa nije bilo

vetrine, samo jezivo, prljavo ogledalo polomljeno na tri dela.

Prisetila se malo svog sna i shvatila je da u onom snu ogledalo

nije bilo polomljeno. Čak su i ramovi bili druge boje, ali osim

toga izgledalo je potpuno isto.

"Ding...Dong", začulo se zvono. Bila je to teta Ankica koja je

pozvala Saru na čajanku, uz izgovor da veruje da je Sara

iscrpljena i da joj treba malo odmora i relaksacije. Usamljenost

ju je navela da prihvati zahtev sumnjive starice i dogovor je pao

za danas u 8 uveče.

Došao je taj čas, njen prvi izlazak u novom gradu. Možda jeste

sa sredovečnom ženom, ali barem se dešava. Trebalo joj je

nešto mentalne pripreme za ovo iako ne bi trebalo da bude

toliko teško. Obukla je najlepšu odeću koju je imala.

U njenim očima ovo je bio poseban trenutak. Na stolu ispred

nje bili su posluženi kolači a njena glad joj nije dozvolila da im

odoli. Teta Ankica se na to nije bunila, čak ju je i prinuđivala da

uzme. Nakon nekoliko šoljica čaja i 2 sata regularnog

razgovora sa ljudskim bićem, Sara je imala potrebu da ode u

vece.

Ustala je sa svoje stolice i rekla, "Izvinite me na par minuta". Na

šta je Ankica odgovorila "Slobodno idi da se olakšaš, ne

izvinjavaj mi se.", ali, kada je Sara bila već na pola puta do

vecea Ankica joj je rekla "Samo, šta god da radila ne otvaraj

vetrinu ispod lavaboa". "U redu", povikala je Sara, ali njena

radoznalost se nije slagala sa tim. Vetrina u Ankicinom veceu

se totalno slagala sa vetrinom iz sna, ali bilo je nešto jezivo

čudno u vezi nje. Njen ključ je idealno odgovarao ključaonici na

vratima i falio joj je samo pomak ruke do potencijalnih odgovora

na pitanja. Kad je skupila hrabrost, napravila je taj pomak ruke i

vetrina ispred nje se odjednom našla otvorena.

U njoj su bila nekakva dokumenta i među njima jedna umrlica.

Na slici te umrlice bila je teta Ankica ali ime je glasilo Ankha

Haurendeufe. Bez sumnje, bila je to ona. Godina rođenja 1932,

godina smrti 1984. "To znači da je teta Ankica mrva već 13

godina", Sara je šokirano pomislila u sebi. Umalo nije pala na

pod od šoka. To bi bilo užasno, možda bi navelo Ankicu da

dođe, a to nije ono što bi želela u ovoj situaciji.

Nastavila je da kopa i našla je dokument na kom je pisalo da je

zgrada nekada služila kao sofisticirani koncentrisani dečiji logor

tokom 1940-ih. Upravnik tog logora bila je niko drugi nego

Ankha Haurendeufe. U logoru je ubijeno na stotine ruske dece,

a mučeno ko zna koliko. U tom trenutku, levo od nje, suprotno

od strane gde su bila vrata, pojavila se teta Ankica i iz sveg

glasa koj nije bio ljutski se razdrala "JESAM LI TI REKLA DA

NE OTVARAŠ?". Celom širinom Sarinih ušiju začuo se

neizmerno glasan zvuk dečijeg plača kog Sarino jadno telo nije

moglo da izdrži.

U sledećem trenutku našla se onesvešćena na podu. Nekoliko

dana kasnije nađena je u komi na podu u kupatilu njenog stana

sa nekoliko buba na faci. Telo je počelo pomalo da joj se

raspada ali je ustanovljeno da je disala. I dok joj je telo bilo u

bolničkom krevetu, ona je bila na dušeku svoje sobe provodeći

večnost slušajući glasan zvuk plača dece poginule u drugom

svetskom ratu. Taj plač... nije bio samo njihov. Bol koju osećaju

ta deca oseća i čitav svet koj je žrtva ratova i pohlepe. To nije

samo plač dece, taj plač... To je plač sveta.

19. Путовање птице сањалице

Некада замислим да имам нежна крила, прелепих боја... Замишљам како и где

бих све летела... Одувек сам волела птице. Боја, перје и крила чине их моћнима и

изузетнима. Висине до којих оне могу да се вину, њихова снага и достојанственост када

су горе, просто измаме осмех на мом лицу. Упознала сам једну фасцинантну врсту

птица-албатросе. Распон крила им је велик, чак до 3,5 метара. Сада говорим како своје

најближе грлим албатроским загрљајем.

Ух, када бих ја имала таква снажна, а уједно и нежна крила. Зачух неко лупкање

на прозору и глас који ме дозива. Учини ми се да видим албатроса! Одједном, осетих

нешто на својим леђима. То су била крила, нежна и мека, прекривена неким сребрним

шљокицама. Осетих ту моћ коју дају крила и за трен се нађох међу облацима. Пратиле

су ме остале птице, а предводник је био један предиван албатрос. Ни сањала нисам да

ћемо летети чак до Галопагоса. На Гуглу сам гледала слике овог острва, али сада сам

могла да се уверим колико је ово острво запањујуће. Одмор за душу. Видела сам

корњаче тешке четиристо килограма. Упознала преко педесет осам врста птица. На

Галапагосу је све чаробно. Таман кад сам упловила у то небеско плаветнило, схватих да

сам већ на другом месту... Венеција... Трг Светог Марка, огромна кула и куполе

катедрале поменутог свеца. У ушима ми одзвањају стихови чувене песме нашег

великог песника... Санта Марија... Каква предивна црква. Није ни чудо што је опчинила

Лазу Костића, Његоша, Доситеја... Летим изнад Моста уздаха и уживам у незаборавном

призору венецијанских гондола! На тренутак затварам очи. Препуштам се ветру...

Поново осећам мирис воде. Налазим се изнад Босфора, знаменитог мореуза који

раздваја Европу и Азију. Придружише ми се предивни галебови препричавајући ми

историју Истанбула. Облетали смо око чувене Аја Софије, симбола овог велелепног

града. У близини је и Плава ђамија, ремек-дело исламске архитектуре. Морали смо да

кренемо даље, нажалост.

Некада сам читајући шетала по крововима Париза, а сада сам летела и

посматрала многе градове и земље. Од птица сам чула разне приче и легенде везане за

многе светске престонице...Сазнала сам и о Египту који ме много привлачи, и о чувеној

Клеопатри. Знам да је била храбра, моћна и да је променила ток историје, али већ сам

се уморила од туђе историје и културе. Ужелела сам се своје земље, своје драге Србије.

Ово су биле незаборавне авантуре које су ме остављале без даха. Ипак, недостајао ми је

дом. Сав умор је нестао када сам угледала познату тврђаву и чула звук Нишаве. Мој

родни град, на раскрсници истока и запада. Решила сам да мало одморим, да прикупим

снагу за даља путовања...

Јована Глиџић VII/3 ( Колубарска 36, 18000 Ниш)

ОШ “ Стефан Немања“, Косовке девојке бб, Ниш ( 18 000),

Ментор: Taња Цекић 

20. Заљубљивање

У последње време нисам сва своја

и ова хаљина као да није мог кроја.

Све ми нешто смета, све ме стеже,

као да сам се уплела у паукове мреже.

Шта ли сам толико скривала Богу

кад ову загонетку да решим не могу?

Хоћу да мислим на слова и бројке,

да поправим оне четворке и тројке.

Узалуд се ја трудим и као нешто учим

да га избијем из главе ја се мучим.

Уместо Азије на карти ја њега видим,

чим га неко помене ја се постидим.

Као да ми истина на челу пише

хоћу да полудим, не могу више.

Сви кажу да је заљубљивање лепо

искрено, не верујем више у то слепо.

Овако заиста више не желим и нећу,

нешто већ једном мора да се реши.

Неће један балавац да ми квари срећу,

схватиће ко сам и да много греши.

Јована Глиџић VII/3 ( Колубарска 36, 18000 Ниш)

ОШ “ Стефан Немања“, Косовке девојке бб, Ниш ( 18 000),

Ментор: Taња Цекић

21. Необична чајанка

Моје маце баш су фаце,

чај воле јер здрав живот воде.

Пикник је на трави,

чајанка се прави.

Чајник им је шарен,

а колачић мален.

Цица пије зелени,

а Жућа од нане.

Наговарају и мене да пробам

барем воћни од банане.

Као и обично,

због мене чајанка пропада,

али шоља топлог млијека

баш би ми се допала.

Моња Милановић, 2. разред (8 година), ОШ“Свети Сава“Зворник, Босна и

Херцеговина, учитељица: Зорана Модић

22. ПРОБУДИ СЕ ПРОЛЕЋЕ

Устаните висибабе,

Сунцу лице окрените,

да будете лепе,

да личите на мене.

Јагорчевине се сунчале,

па жуте постале.

Сунчале се и лале,

на Сунцу пробехарале.

Све на Сунцу стајале,

лепе цветове добиле.

И зелени листићи,

зеленији посташе.

Пробуди се пролеће.

Милица Николић, 2. разред (8 година), ОШ“Свети Сава“Зворник, Босна и

Херцеговина, учитељица: Зорана Модић

23. МАМА И ЈА

Мама и ја, а необичан дан.

Ја са куцом, а мама са мацом.

Исто се обукле, исте шаре, исти крој,

само мамин мало већи број.

Набрале смо цвијеће,

смијале се од среће.

Мама и ја, а необичан дан.

Лептирићи шарени, а облаци малени.

Залази нам Сунце, кишобране у руке.

Мамин стисак руке и поглед благ,

најави ми поклон драг.

И куца и маца могу

код мене у собу.

Какав диван , а необичан дан.

Моња Милановић, 2. разред (8 година), ОШ“Свети Сава“Зворник, Босна и

Херцеговина, учитељица: Зорана Модић

24. Живот је леп

Када ме је мама родила ,она ми је живот дала.Зато јој много на томе хвала.

Мој живот је сићушан мали,баш као и ја. Мој живот је моја мама,тата,бата.

Живот је учитељица, књиге и бела табла. Живот су птице које ми долазе на

прозор да виде шта радим. Све је то живот.

Када дишем и када спавам, када сам будан и када сањам ја уживам. Не

постоји ништа лепше од живота .

Огњен Перић 1.разред О.Ш.Ђура Јакшић

Јелашница одељење у Просеку

Ментор: Савић Драгана

25. Величковић Дарија 1,разред О.Ш.Ђура Јакшић Јелашница одељење у Просеку,

наставник: Савић Драгана

Књиге су врата на која

куцамо онда када нико

други неће да нам отвори

Маму има посла

и боли је глава,

тата је уморан

много му се спава.

Сека је у соби

дошли јој другари.

Имам само једну књигу

да ми друштво прави.

Књижица је моја

пуна лепих слова,

књижица је моја

пут до лепих снова.

У њој живе краљице,

принцезе и виле.

Хаљине су њима

од злата и свиле.

Принцезе мо воде

кроз дворац и баште,

показују ми хаљине

ципеле и ташне.

И зато је моја

мала плава књига

ту за мене

да ја немам брига.

Када су сви уморни

и када им се спава,

она је моја другарица права.

26. Učenica Monika Hričak,||| 1

OŠ Jovan Cvijić,Banja Luka,BiH

Učiteljica Daliborka Vučić

27. RASPUST

DA LI JE SUNCE ILI JE KIŠA,

VIŠE NIJE BITNO NIŠTA.

NA RASPUSTU JE SVAKA BRIGA MANJA,

NEMA SABIRANJA I ODUZIMANJA.

NEMA STRESA, NI ŠKOLSKIH BRIGA,

TEŠKIH TORBI I JOŠ „TEŽIH“ KNJIGA.

SAMO SMIJEH, IGRA I GRAJA,

OD RASPUSTA NEMA VEĆEG RAJA.

VOLIMO RASPUST, AL’ VOLIMO I ŠKOLU,

I SVE BI GRADIVO PJEVALI U HORU,

AL’ DA SE NASTAVA IZVODI NA MORU.

Tara Radukić

OSNOVNA ŠKOLA „JOVAN CVIJIĆ“, BANJA LUKA

28. НА КОГА ЛИЧИМ

Ко то из далека долази,

и у лепом живи градићу,

поред Стоп шопа најчешће пролази

у свом омиљеном смартићу?

Кога можемо видети с петог спрата

док стоји у кухињи сама,

ко је то висок ко врата,

и спрема кокице баш нама?

Ко се још увек плаши паука,

али да не буду танки,

српски јој је омиљена наука,

торба јој је пуна читанки?

Он јој полази вешто од руке,

али права борба су деца,

они су тек праве муке,

тешко је не залепити им кеца.

Маркером јој је да лупи милина,

то јој је оружје чврсто.

Боље тако да буде тишина,

него да падне дневник на сто.

Ви можда не знате, али ја добро знам,

особа која ме чини срећном, сваки дан,

прође низ ходник, осмех ми баци,

ја је загрлим, нека ме гледају ђаци.

Будите захвални што ко је она знате,

сличну не можете видети,

са њом срећу не могу да вам скрате,

одмах ће вам омиљена постати.

На кога личим, одговор тешко погодити није,

доброта се око ње плете као рибарска мрежа,

иза великог срца још већа душа ту се крије.

Људи моји, нико други, него моја тета Снежа!

Нера Крстић VII 1

ОШ „Ђура Јакшић“

Српских просветитеља 7, 18206 Јелашница

Ментор: Снежана Јовић

29. НОЋ ЈОШ НИЈЕ ЗАСПАЛА

„Нервираш ме! Хајде склони се више од мене!“, рекла сам брату љутито и отрчала

напоље. Разумеће деца с млађом браћом моје муке. Он хоће, ја нећу и ето, свађа покуца на

врата. Марширајући љутито низ улицу црвених образа гледала сам стално унаоколо.

Познато вам је да када једна ствар почне да вас нервира, да је најбоље да не радите ништа,

јер сте тада у стању и косу да почупате јер не можете да ломите чоколаду.

И како је дрвеће све више и више надолазило док скроз није постало моје

окружење, почело је да ми се чини као да нешто сија изнад сваког дрвета. Прво сам

мислила да сам полудела, да ме је нервоза ударила у главу и већ сам почела да смишљам

план исељавања из куће, да се не нервирам више, кад оно, зачух нешто. Неки смех ме

тргну из планирања будућности и примами ме да се окренем. Иза мене су светлели

догађаји као што су моје рођење, па моја прва реч, па први разред и све тако се ређало.

Изнад једног дрвета сам била ја како се порађам, у другом како се играм са својим дететом,

а изнад дрвета на дну шуме сам била ја као бака. Прво сам мислила да се налазим у неком

филму, па сам почела да скачем по шуми мислећи да сањам и да ме нико не види. Онда

сам тек после схватила да лако неко може да ме сними и да постанем главна сензација на

интернету. Али како живот није сан, лако сам схватила да се испред мене налази мој живот

- оно што се крије иза имена Нера Крстић и у мом срцу.

Када сам видела себе као велику, као баку, схватила сам да ће мени тада

недостајати детињство. Нама детињство почиње када се родимо, а кад се завршава, о томе

не треба да размишљамо, јер уместо размишљања треба да се забавимо, па ћемо схватити

да је та забава део садашњег малог живота који се претвара у велики. Али увек мора

нечему да дође крај. Зато треба да памтимо сваки трренутак, забављамо се и радимо шта

нас чини срећним и будемо са људима које волимо. Нема већег богатства од живота.

Новац је само ствар којом треба паметно да баратамо јер само ми живимо наше животе,

само ми можемо да одредимо да ли хоћемо срећу или тугу.

Када сам дошла кући, загрлила сам брата. Била сам са породицом, баком, деком,

комшиницом, јер неће сви бити ту као и сада. Сада смо заједно, али на крају сваки човек

води своју битку. Живот је највеће чудо. А ноћ још није заспала.

Нера Крстић VII 1

ОШ „Ђура Јакшић“

Српских просветитеља 7, 18206 Јелашница

Ментор: Снежана Јовић

30. ПРОЛИСТАЛИ САН ИЗ СЕЋАЊА

Звезде су баш лепе је л` да? У једном тренутку су ту, у другом већ Сунце долази да

одради своју смену. Сада сваке ноћи гледам кроз стакло својих прозора размишљајући о

прошлости и пуно неиспуњених ствари, надајући се да се лек у звездама крије. Ја не

морам тражити најлепшу звезду на небу зато што је већ у срцу имам. Доселила се ту још

одавно, направила хаос и дала се вечном сну. Сви знамо да, када се најлепша звезда нашег

Сунчевог система закачи за срце, не могу је ишчупати никакве олује и ветрови. Позната

прича је л` да? Питам се, да ли сам ја нечија најлепша звезда? Да ли им је само јачина мога

сјаја довољна или морају у ноћи и друге звезде гледати и испробавати?

Моја је ситним корацима (иако су се мени учинили као велики) ушетала у мој

живот. Прво у моју главу, па у моју крв, која је пренела до сваког дела мога тела, чинићи

га слабим. Слабим само за ту моју звезду, подразумева се. Увек сам била тврд орах, али за

њу, колико год покушавала, била сам предвидива, као крај бајке која се чита деци. Могло

се знати како размишљам, по погледу шта осећам, а по говору шта ми протиче венама.

Страх. Нервоза. Збуњеност. Никад нисам могла лепо знати шта мисли о мени. Зато сам се

плашила да ме не воли, била нервозна због тога. Ако волиш неког, то му покажеш, зар не?

Ако волиш неког, то се примети. Срце за нијансу брже почне да ти куца, очи за нијансу

светлије да очаравају, а глава? Ње нема више. Размишљаш, али узалуд. Само у њој неки

замршени конци, а кад се одмрсе, једна ствар се јасно види - оно што управља нашим

срцем. Па кад ти се љубав узврати, онако сва динамична и украшена сувишним мислима,

жива дивота! Тад се више не користи - заљубљен до ушију, сад си и главу прешао и до

седмог неба полако идеш.

Ја сам била на трећем, а звезда се све више и више шпенадлама спајала за моје

срце. Ту је била завршена прича. Извадиш нешто и остане рупа. Ја и да сам морала, нисам

хтела да вадим ништа. Волела сам осећај спокоја у нечијим рукама, топлину у изразу лица

и радост скривену у шалама и причама до касно. Волела сам да волим. Сваки дах, минут,

годину би држала на длану и спремно чекала да дам мојој пријатељици - љубави. Зато што

мислим да човек без љубави није човек, него само празнина која чека да се попуни. Ја

тренутке, иако знам да су прошли, ни за шта не бих мењала. Лепо је знати да си нашао

своју звезду, али онда је још болније кад сазнаш да њихово срце не куца за тебе. Одавно

сам прихватила чињеницу да не куца, иако сјај моје и даље испуњава моју крв, прати мој

пулс и замршене линије у мојој глави. Било је лепо док је трајало, али увек мора доћи крај,

зар не? Никад се не деси да остане све добро, иако се сви увек надамо томе. Још увек се

надам, али када папир изгори, да га из пепела вратиш, не можеш. Кад минут прође, тај

минут не можеш вратити. И зато увек треба чувати сваку успомену, сећање, осећање... Јер

волети је лепо, ако знаш да волиш. И зато сада увек гледам ноћ, звезде на небу,

покушавајући некако да још осетим сјај у срцу од моје звезде, иако знам да никада неће

сијати као раније.

Некада размишљам да ли седим испред прозора у касну ноћ у исто време као неко

други, можда баш он, најлепша звезда које на небу нема, која спава у мојој души? Можда

не, али то није битно. Боље имати нешто кратко, али истинито, него нешто дуго, а лажно.

Боље имати упокојену звезду у срцу, него је не имати уопште. Јер, ако нешто није успело,

не значи да никад више ништа неће. И колико год нам нека друга звезда западне за око,

нећемо заборавити ону најлепшу, најтишу и најтежу у нама. Може се све променити,

људи, живот, али она ће и даље мирно лежати на замршеним линијама моје памети и у

мени живети вечно.

Нера Крстић VII 1

ОШ „Ђура Јакшић“

Српских просветитеља 7

18206 Јелашница

Ментор: Снежана Јовић

31. УБЕРИ МИ МЕСЕЦ

Знам да сви више волите звезде јер вам оне испуњавају жеље, али ја више волим

Месец. Он нам даје светлост ноћу кад је мрачно. А такође нам даје и љубав, срећу, смех и

најлепше нам обасја срце и душу. И зато сам једног дана питала тату да ми убере Месец.

Ако желите да сазнате ову авантуру, онда прочитајте ову причу до краја.

И као што сам рекла, питала сам тату да ми убере Месец. Тата се на то само

насмејао и рекао ми:

- Сунце моје најдраже, твоја машта се претвара у чудо. Месец не може да се

убере, то се може само сањати. Ипак... На само један начин може. Зато мораш да имаш дуге

мердевине које су високе као Месец.

- Па, хајде онда да их направимо!

- О, душо моја, то је немогуће. Али ако то довољно желиш, можда ће ти се

остварити жеља.

Ја сам се мало растужила, али ми се после пар минута опет појавио осмех на лицу,

па сам опет рекла тати:

- У праву си, тата. Боље да пустимо Месец слободно да живи јер се осећам као

да је он већ у мојим рукама. Он ми је дао толико љубави, среће, смеха и охрабрио ме да

маштам само својим срцем. И то никада нећу заборавити.

- Свима нама је Месец то донео и нико то не заборавља. Запамти то!

А ја сам се на то само насмејала и загрлила тату. Надам се да сте извукли поуку из

ове приче и да ћете је запамтити и негде искористити. Једну тајну ми је шапнуо Месец да

вам кажем, а она овако гласи: Следите своје срце и нека вам душа буде испуњена смехом,

срећом и љубављу. И увек маштај и сањај јер ћеш само тако успети. Како тата каже, ако

нешто довољно јако желиш, то ће ти се и остварити.

Срна Јовић II 1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке Девојке бб, Ниш, Србија

Ментор: Братислав Денић

32. ЖИВОТИЊСКА ШКОЛА

Када сам тог дана стигла у школу ја,

видела сам да је то постала животињска школа.

Животиње мирно седе у клупама заједно,

зачудила сам се што су сви учили сјајно.

Математику крокодил ради боље од мене,

када је у питању множење, он никада нема дилеме.

Жирафу српски језик никада не мучи,

јер она глаголе и придеве без проблема научи.

Зебра стално касни на час,

јер мора да чува пешачки прелаз.

Енглески јој зато иде као од шале,

а брзо научи и дефиниције мале.

Наш огроман слон је срушио врата,

за казну је заливао цвеће са другог спрата.

Све је клупе оборио својим грациозним ходом,

и попрскао је учитеља и све ученике водом.

Свима са стране моје одељење је смешно,

заиста, сви се смеју као луд на брашно.

Са лустера стално виси мајмун даса,

коме он изнад главе пева, нема му спаса.

Моје одељење је активно и радно,

поготово нилски коњ који изгледа модерно.

Животињска школа је најбоља од свих,

јер ту има ученика и малих и великих.

Срна Јовић II 1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке Девојке бб, Ниш, Србија

Ментор: Братислав Денић

33. ПРИЧЕ ИЗ БАКИНИХ НЕДАРА

Бакине приче из њених недара занимљиве су,

јер и кад нису, истините увек јесу.

Њена авантуре ћу вам препричати,

и имаће пуно занимљивости.

Бака моја пловила је великим морима,

и бранила дечије царство сновима.

Ако мени не верујете, питајте њу,

она ће вам рећи све о морском дну.

Била је истраживач, нинџа, бранилац деце,

и упознала угрожене шарене свице.

Била је гимнастичарка са правим вештинама,

и обишла читаву земљу са пуно лепих мириса.

Моја бака је мапу блага имала,

и ту тајну је у кувару вешто чувала.

Ваше баке своје тајне крију често,

зато им увек уступајте место.

Моја бака је царица за кување,

али јој можемо дати круну за највештије дечје чување.

Она сваку моју жељу испуни,

и сваки мој замишљени колач оствари.

Бомбице, штанглице и крофнице ми прави она,

и сваки пут јој нарасте тесто од неколико тона.

Палачинке за сваког посебно прави и мота,

и нема те пите и бурека које не уме да смота.

Срна Јовић II 1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке Девојке бб, Ниш, Србија

Ментор: Братислав Денић

34. ЈУНАЦИ МОГ ДОБА

Мој деда је јунак у сваком мом добу,

а такође испуни природи сваку молбу.

Он оре њиве не само ралом, већ срцем пуним,

и оживи сваку митску птицу даром ноћним.

Помогне и свакој животињи сиротој,

оживи сваку биљку осмехом сјајним.

Срећу и смех по ливадама и њивама шири,

и свакога на планети уме да помири и смири.

Научио је са свима топлу душу да дели,

он уме да сваки тужан цвет развесели.

Сваку јабуку ће заувек одгајати,

и у његову част ће свака воћка замирисати.

Њиву ће вредним рукама и смехом очувати,

и сваки срећни цвет ће у природи сачувати.

Он ће лазарице, лале и нарцисе волети,

и свако ће семе малено посејати.

Он мене и дан-данас воли,

и сваку тужну причу уме да преболи.

Заувек ће бити он јунак прави,

јер ће он сваку моју грешку да исправи.

Срна Јовић II 1

ОШ “Стефан Немања”

Косовке Девојке бб, Ниш

Ментор: Братислав Денић

35. НОЋ ЈОШ НИЈЕ ЗАСПАЛА

Ноћ је још будна. Прозорска светла су одавно угашена, а Месец је високо горе. Очи

су ми се већ привикле на мрак. Можда ту и тамо прође неки ауто и заблесне ме. Опет мрак.

Баш је тихо у овој ноћи. Можда се понегде чује неки позив сове. Осећам као да позива баш

мене да јој правим друштво на неком трулом дрвету.

Неки инстинкт ми каже да ће ускоро да сване, да ће на стражу доћи Сунце. Али

Месец се не предаје. Будно пази и гледа на мој град. Звезде су се као неки мозаик поређале

по ноћном небу. Сазвежђа су ме само мучила да маштам. Пронашао сам њен лик у једном.

Чудно да сазвежђе већ није добило име по њој! Док спајам те небеске сијалице, осећам као

да ходам по облацима. И да нисам сам. Она ме држи за руку.

Месец ме је гледао право у очи. Примећујем умор у његовим очима. Полако се ноћ

успављује. Заслепљују ме зраци сунца. Ноћ је наизглед заспала, можда, за друге. Мени не.

Чувам ову ноћ у срцу, можда је и она будна.

Сергеј Јовић VII 1

ОШ „Његош“

Пантелејска 60, Ниш

Ментор: Јелена Јонић

36. ПРИЧЕ ПРАИСКОНСКЕ

Боље да кренемо од самог почетка. Да ли је почетак само један? И где он стварно почиње?

Можда у праисконским причама које чувају наше успаване речи, искоришћени предмети већ

одавно прекривени заборавом, можда обичаји наших давних предака.

Потражио сам почетак у музеју. Замислио сам да све те праисконске ствари из музеја једног

дана оживе. Тог дана сам био тамо. Разни људи обучени у гуњеве су ме гледали, као да припадам

ту. Жене су носиле народну ношњу. Видео сам на њима интересантан накит. Шапутао је: “Имамо

и ми неки почетак, пут од калупа за накит па до девојачких недара”. У углу је стајала писаћа

машина прекривена прашином. “Ја овде стојим још од искона и нико да ме се сети. Раније су

писали по мени, али више не”. Држач за мастило се огласио: “Али и даље смо корисни. Ми чувамо

тај почетак. Он је нама у срцу и због нас се и не заборавља.” Стари сат је откуцао пун сат.

Одјекнуо је као опомена да време пролази. Питао сам га колико је прошло од почетка. “Нико то

више не памти. Од искона је много, много времена прошло. Милионе кругова је казаљка

направила”. Тада сам чуо тужну песму жене која је говорила о несрећној љубави. Звала нас је да

седнемо око огњишта. Један човек се распричао о својим догодовштинама. Сви су на тренутак

заборавили на своју неку муку и у том заједничком испијању ракије око огњишта пронашли свој

мир.

Не заборавите на почетак! Ослушните око себе, стресите прашину са заборављених

вредности, отворите срце и у вашу душу ће ући приче од праискона, које ће попунити све

празнине и залечити сваку рану. Приче праисконске нас подсећају да нисмо сами. Чува нас дух

наших предака.

Сергеј Јовић VII 1

ОШ „Његош“

Пантелејска 60, Ниш

Ментор: Јелена Јонић

37. ХОЋУ-НЕЋУ

Размишљам. Хоћу-нећу, хоћу-нећу.

Да, одлучио сам, девојци прићи ћу,

нећу од ње као кукавица да само бежим,

прићи ћу јој сигурно, сам себе тешим.

Али она мене не примећује,

моје присуство јој битно није.

Зар сам заиста увек ја тај који

према њој највећу љубав кроји?

Покушавам да схватим зашто ме гледа.

Због заљубљености или ради реда?

Никада нисам са симпатијом знао,

увек сам се од љубавних осећања крио.

Имао сам велику дилему, хоћу или нећу

да коначно потражим са њом ту срећу.

Признајем, од почетка није нам ишло баш,

сви моји покушаји завршише са “дај шта даш”.

Искрено да вам кажем са њом се нисам нашао,

зато сам се окренуо и лако из те муке изашао.

Није то за мене, за мене су ствари једноставне,

да шутирам лопту и читам књиге одличне .

Сергеј Јовић VII 1

ОШ „Његош“

Пантелејска 60, Ниш

Ментор: Јелена Јонић

38. ОД СЛОВА ДО СТИХОВА

Ко је то што нечујно кроз ноћ путује

и са нашим мислима уснулим се рукује?

Ко је тај што кроз тиху ноћ неуморно сја

и цео град сребрним светлом обасја?

Месец је тај који плови модрим небом

и, када Сунце изгуби свој трон, завлада светом.

Сваку нашу жељу будно свуда у стопу прати,

да може безбедно до остварења да је врати.

Међу заљубљенима баш је популаран ноћу,

сви се надају да ће им донети трајну срећу.

Зато, послушај ме, драги мој Месече,

буди ми нераздвојни сапутник и ово вече.

Месече, молим те, сребрна пошаљи ми слова,

да направим огрлицу са пуно лепих стихова,

за те плаве очи, за милу моју симпатију

песме бих писао, дао бих све на свету.

Прешао бих преко свих мостова

само за њу да сакупим стихова,

да љубав у песму могу сакрити

од слова до стихова да је могу волети.

Сергеј Јовић VII 1

ОШ „Његош“

Пантелејска 60, Ниш

Ментор: Јелена Јонић 

39. Групни рад: IV3

ОШ ,, Георги Стојков Раковски''

Бања Лука

Република Српска/ БиХ

Разредни старјешина: Жана Бутулија

НАШ НОЛЕ

Најбољи на свијету зна се ко је,

он се зове Ђоковић Ноле.

Сви га воле и мали и стари,

јер нам срећу и задовољство увијек подари.

Волимо га јер је лав прави,

публику он увијек забави.

Чаробне руке он има,

за сваки поен он 

рекет штима.

Цијели свијет му са уважавањем кличе, Ђоковић Ноле увијек први биће.

Он искреним осмијехом разоружа све,

 јер срце и душу има за десет.

Драги Бог га чува на сваком путу,

јер велики човјек познаје се по

добром духу.

Нама дјеци идол велики,

снага права, он каже " Неко да одустаје, нема права!"

Дошао је у нашу Бања Луку, 

да га пратимо, гледамо, волимо

у нашем дјечијем духу.

За нас он је спортска икона права,

он хуманим дјелима усрећује дјечија 

срца мала.

Хвала ти Ноле драги на свему што радиш,ствараш и за наш народ увијек поштено и часно разговараш.

Ти си понос, херој, срећа и снага,

таквог те мајка родила свима нама.

Волимо те много то никада не заборави, бањалучки смо ђаци мали,

али знамо како се идоли воле,како се за њих ова мала срца боре.

Република Српска ти увијек кличе

НОЛЕ,НОЛЕ ЗАУВИЈЕК НАШ ТИ БИЋЕШ!

IV3СВОМ ИДОЛУ!

40.       Da li postoji...?

 

Oduvek sam se pitala

I zbog toga knjige čitala ,

Uvek sam maštala

I svima praštala ,

Ništa nisam saznala

A sve sam redom pitala.

Odgovor mi nisu dali

I na kraju su se predali .

Da li postoji jedna planeta

U kojoj se ne pravi šteta

U kojoj se rade sve moguće stvari

I u kojoj se igra ne kvari ,

U kojoj se baš sve prašta

I u kojoj je kraljica mašta ,

U kojoj se igra i dan i noć

I u kojoj svako dete ima neku moć ?

Molim vas recite mi da li postoji planeta

U kojoj se ne pravi šteta ?

Jer ja bi u njoj bila i dan i noć

Jer u nju tuga ne može doć'.

Ime-Teodora Popović

Razred-III 1

Skola-OŠ "Zmaj Jova Jovanović" Ruma

Ul škole- Glavna 177, Ruma 22400

Drzava-Srbija

Ime nastavnika- Vesna Janković

41. Прва техничка школа Крушевац 

А: Ћирила и Методија 26, Крушевац                

Е: skola@prva-tehnicka.edu.rs

Učenik: Marko Miljković, I-7

"Десет анђела српских"

На час историје су отишли,

и историја су постали.

Са чуваром школским, другом њиховим

у Царство Небеско су отишли, 

и у загрљај Христов стигли.

Дан овај тужни словима црним

ocтaћe упамћен, а имена девет анђела српских

и чувара-другара ниховог словима златним

записана ћe остати.

Заставе на пола копља смрт њихову објављују,

а небо плаче за децом српском.

Светом целим плач одјекује, испред школе њихове

cвeћe се пале и цвеће полаже за душе нихове.

У храму Светог Саве патријарх српски помен служи, 

а једна жена поје Христос Воскресе.

Тродневна жалост Србију потреса, Господ с неба кличе

Србијо, анђеле си добила!

42. „Свети Сава разлучује правду“

драмски текст

(Радња се дешава у једном забаченом селу, у вријеме када се неравноправно живјело,

трпјело у оскудици и народ се дијелио на имућне и сиромашне)

Сцена 1

Жена: Ево већ су два дана како дјеца пиште и ишћу проје, а ти још ниси самљео жита.

Ваља нама прехранити ова мала уста, оскудица је пала на наша плећа, глад је све већа

и већа.

Муж: Намјера ми је отићи у воденицу и однијети овај посљедњи завежљај што имамо,

суша је учинила своје, скапати од глади нећемо јер се срцем молимо Богу, ништ више

не могу.

Жена: У молитву се уздајмо и у наше труди, битно да смо захвални за све што живот

нуди. Врећицу ти упрти, воденици жури, кад самељеш жито, ти кући појури.

Сцена 2

Муж: Добар дан вам желим, а још бољу срећу, донио сам ево само једну врећу. Видим

да ви имате пуну воденицу, мељете и жито, јечам и пшеницу. Благо вашој дјеци имаће

шта јести, ваљда ће и мене срећа таква срести.

Комшија: Усјева је било, не смјем да се жалим, догодине исто овако да се „фалим“. Ја

сам богат човјек, поносим се тиме, не бојим се суше, града нити зиме. Видим, твој је

приход оскудан и јадан, надам се да нећеш бит задуго гладан.

Муж: Ех, пошто је тако, ја бих да вас питам да идем преко реда, па да кући хитам. Због

тога ћу бити захвалан до неба, за врећицу ову који минут треба.

Жена: Ја не знам шта теби није било јасно, дошао си брате исувише касно. Ми смо

овдје стигли прије раног јутра, жао ми је, али чекаћеш до сутра.

(Муж се склања у страну, потиштен, а комшије мељу жито)

Сцена 3

Муж: Коначно је дошао ред и на мене, поштовао сам, ево, ријечи твоје жене. Сиротиња

задња увијек је у свему, не чудим се више нити надам чему. Ако Бога знате, и имате

душу, учините мени услугу бар једну, напољу је хладно и вјетрови пушу, повезите и

ову моју врећу биједну. Дјеца су ми гладна, чекају да једу, помозите барем тако ову

биједу. Вама је то успут, а за мене много, одужићу се, Бога ми, чим то будем мого!

Жена: (Обраћа се мужу) Дедер нек натовари, ал он нек иде пјешке, ја сам добра душа,

без мане и грешке. Свакоме ћу помоћи, ево чак и теби, никад се огријешила ова жена не

би.

(Комшије сједају на коње, натоварају вреће, а муж иде погнуте главе за њима)

Сцена 4

(Стижу пред његову кућу, муж сав срећан ужурбано граби своју врећу брашна)

Муж: Од срца вам хвала, спасили сте мене, хвала вам у име и дјеце и жене. Своје

брашно узећу, ту је у тој врећи, а ви своје користили у здрављу и срећи.

Комшија: Какво твоје брашно, ништа ми нијеси дао, немој бити незахвалан, похлепан

и зао. Што је на овим коњима, то је само моје, ја не видим нигдје овдје вреће твоје. Ти

захвалан буди што друштво смо ти правили, слушали твоје приче и тобом се бавили.

Сада бегај стари, немој да ме љутиш, знао сам ја одмах да ти нешто мутиш.

Муж: Па гдје ће вам душа, камо вам поштење? Нисам требо имат у вас повјерење.

Осташе ми гладна мала дјечја уста, руке су ми празне, а душа ми пуста. Ако Бога има и

ово све види, учиниће нешто да вас бар постиди, то што мени учинисте нек се вама

врати, правде увијек има, то морате знати.

Сцена 5

(Свети Сава се појављује на сцени, штапом удара комшију и његову жену, те се они

скамене)

Свети Сава: Племенита душо, зборио си право, у ове је људе ушао сам ђаво! Твоја је

захвалност наспрам њих висока, а вјера ти искрена, тврда и дубока. Од невоље сваке

нек те она спаси, а побожност увијек твој лик нека краси. Зато ћу ја правду разлучити

сада, имућан и сит бићеш ко никада. Ове дивне коње сад за узде води, према своме

дому ти поносно ходи. А то силно брашно што на њима лежи, у завежљај један сакупи

и свежи. Својој дјеци носи, нахрани та уста, неће твоја кућа бит нијема и пуста. Иако је

спора, правда увијек дође, све што ружно бјеше у трену тад прође. Битно је да вјерујеш

да ће бити боље, да имаш елана, љубави и воље. Све то Господ види, награди и врати,

само треба срце искрено му дати.

Муж: Не постоје ријечи да захвалим Вама, из живота мога нестала је тама. Свјетлост је

у срце моје данас стигла, побожност се моја до небеса дигла. Доказасте мени да правда

постоји, да узалуд нису сви напори моји. Учинисте да моја душа сија, блиста, да и даље

живим са вјером у Христа. Богат си тек онда кад вјеру имаш, слава Вам и хвала,

светитељу наш.

КРАЈ

Драматизација Савине легенде: Марина Нешковић

Učenici: Јован Ристић, Тамара Савановић, Маријана Стевановић, Душан Томић и ученици првог разреда

Предметни наставник: Марина Нешковић

43. Драмски приказ: „Џентлмен“

Милош: Види, види нашег Јоце,

фин се прави, бере цвијеће,

а оне га само баце,

скромност данас нико неће!

Петар: Немој тако, друже стари.

пажњу увијек треба пружит,

не знаш како стоје ствари,

треба се са свима дружит.

Милош: Хе, хе, хе, хе, дијете мило,

боље с нама лопту гањај,

сигурно се теби снило

да будеш фаца, само сањај.

Јован: Учили су тако мене,

да џентлмен треба бити,

да поштујем много жене,

ја то никад нећу крити.

Другарица ми је она,

заслужује много више,

а сад причај на сва звона

да честитке Јован пише!

Милош: Ма, зна Милош разлог прави,

није то ни до баке, ни до мајке,

постоји чуперак у твојој глави,

немој мени причат бајке!

Петар: Са њом сједиш, преписујеш,

ко јој не би цвијеће дао,

на контролном се дописујеш,

све ти каже што ниси знао.

Тинка: Сад је доста Петре, Милоше,

најбољи је он наш друг,

не причајте о њему лоше,

ајмо, сиктер, један круг.

Ања: Погледајте ово цвијеће

и честитке од папира!

Нико пажњу одбит неће,

усред душе ово дира!

Тинка: За све жене поклон спрема,

скроман, ал од срца дар,

трунке у том злобе нема,

Јоцо је наш прави цар!

Николина: Он нас цијени, љубав пружа,

посједује све врлине,

много значи ова ружа,

погледајте те милине!

Ивана: Немој више причат тако,

одсад и ти пажљив буди,

данас жену цијени свако,

једнаки смо, сви смо људи.

Николина: Јер жена је стуб живота,

ништа без ње било не би,

огромна је то дивота,

што живот је дала теби.

КРАЈ

Аутор текста: Марина Нешковић

Učenici: Милош Стојановић, Петар Стојановић, Василије Симић, Јована Ђуричић, Николина Ђурановић, Ања Маљеновић, Ивана Станојевић

Предметни наставник: Марина Нешковић

44. СВЕТ ЈЕ ЛЕП

Свет је леп, а може да буде још лепши и бољи када би га сви чували и ценили

више.

Посматрам људе око себе, као и своје родитеље. Увек негде журе, нервозни су и

уморни. Нервозни око посла, недостатка времена и новца. Уморни зато што по цео

дан јуре и раде пуно како би зарадили више, и мени, брату и сестри купили све што је

потребно за срећно детињство. Радије бих све то мењао за више времена дружења и

игре са мамом и татом.

Као да су сви заборавили да уживају у цвркуту птица, смеху, дружењу и причи са

пријатељима. Волео бих да имам моћ бар на један дан па да све променим. Да имају

више времена за пријатеље и породицу. Да буде више шетње, дружења и смеха, а мање

скупих патика и телефона. Волео бих да људи помажу једни другима, да буду хумани,

дарежљиви и праведни.

Сваки дан доноси нешто ново, занимљиво и узбудљиво, зато му се треба радовати. Да

би свет био још лепши, треба уживати у ономе што имаш и не завидети другима. Волео

бих да не постоје никакве бриге на свету, али знам да је то немогуће.

Надам се да ће се ускоро нешто променити и да ће сви уживати у малим стварима јер

оне чине живот. А ја ћу наставити да уживам у сваком дану, смеху око себе и мирису

колача моје маме.

Aлекса Видаковић 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

ментор Снежана Стојановић

45. Свeт је леп

Као осмаку, свет ми се чини предивним местом. У овој фази живота откривам

многе нове ствари и доживљавам свет на позитиван начин. Осећам се као да сам

у узбудљивој авантури, препуној могућности и неограниченог хоризонта.

Један од најлепших утисака у мом свету је природа. Сваки пут када изађем из куће,

очаран сам лепотом природе која ме окружује. Дрвеће и цвеће су тако живахни и

шарени, а птице певају предивне песме. Сунчеви зраци обасјавају сваки кутак мог

окружења, подсећајући ме на најлепши начин да сам жив.Осећам се повезано са

природом, као да сам део нечег већег и лепшег.

Свет је леп и због људи које сусрећем. Ово су године за стварање нових пријатељстава

и упознавање различитих људи. Свако од њих има своју причу, своје снове и надања.

Уз њих се осећам подржано и вољено. Кроз наше разговоре и заједничка искуства,

учим о различитим обичајима, интересовањима и перспективама. То ме обогаћује и

отвара ми ум за нове идеје и снове.

Свет је леп и због могућности које имам пред собом. Постајем свеснији својих талената

и интересовања. Бавим се хобијима који ме испуњавају и доносе радост. Могу да се

упустим у нова искуства, као што су спорт, сликање или музика.

Свет је као огромно платно на ком могу да стварам и најбоље себе изразим. Свет

поставља и своје изазове и проблеме, али као осмак, често на њих гледам

оптимистично. Учим на својим грешкама, растем и развијам се као особа. Осећам се

снажно и спремно да се суочим са оним што време доноси.

Свет је леп из мог угла јер је испуњен авантурама, пријатељством, могућностима и

бојама. Сваки дан доноси нова изненађења и проблеме, а ја сам спреман да их

прихватим и решавам, уживајући у сваком тренутку.

Алекса Меловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

46. Свeт је леп

Успори. Застани. Диши...

Само тако ишчезнуће сав страх и неизвесност јер одговори почивају у откуцају трена и

чекају да их приметимо. Нажалост, ми смо увек оковани ланцима прошлости док нас

будућност вуче на повоцу па тај трен прође непримећен, а одговоре настављамо да

тражимо на погрешним местима.

После се жалимо, не схватајући да се у капи росе на латици, у игри деце из комшилука

и осмеху пролазника, може пронаћи лепота за којом сви ми тако гласно чезнемо.

Чезнемо за лепотом и захтевамо је од света, али мало ко је од нас спреман да га таквим

направи.

Свет је као разгранато дрво. Можеш му се дивити са стране, сакрити се у његовом

хладу или се жалити на његову грубу кору, али најбоље је залити га током суше или му

помоћи да се излечи ако га болест нападне. Само, ретко се ко тога досети.

Успори. Застани. Диши!

Осети лепоту света око себе, оног истог с којим живиш у савршеном и неуништивом

складу.

Знај да имаш моћ да у њему оставиш траг, као у песку, али прво научи да уживаш у

чудима које је ветар од тог песка већ створио.

Анђeла Гавриловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

47. Ветар сећање доноси

Свеже октобарско јутро,

бледо сунце куцка ми у окно.

Хладан ветар косу ми заплиће,

Док вија зелено и жућкасто лишће.

Подсетило ме на његове очи зелене.

Мирис у ваздуху враћа успомене.

Опало кестење, сјајне браон коре,

сећа на праменове косе који вијоре.

Зраци сунца продиру кроз прозор учионице.

Били су светли као његов осмех и лице.

У даљини са видело место где он живи.

Чим помислим на њега, дан ми не буде сиви.

На дивно време с њим вратило се сећање.

Питам се да ли ветар њега подсећа на мене.

Анђела Гајић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

48. СВЕТ ЈЕ ЛЕП

Свет у мојој глави је потпуно другачији од оног у коме тренутно сви живимо.

Некад је у мојој глави сиво, али је претежно тај свет обојен веселим бојама и

ведрином, попут најлепшег сунчаног дана. Ти сунчани дани у мојој глави некада трају

много дуже него једно лето.

Сваки зрак сунца обасјава ми пут и даје ми вољу за добрим делима, да препознам добре

и искрене пријатеље. Чврсто верујем да ме ништа није водило кроз живот, него љубав

којој су ме учили. Без љубави цео свет не би имао смисла и жао ми је што је неки

никад нису осетили, па ни пружили. Волео бих да помогнем другима, посебно онима

који су осетили само бол и тугу.

Свако од нас је другачији и свако има различите циљеве и снове, али мора се уложити

труд јер се увек на крају исплати. Некад је све то попут фудбалске утакмице. Сви

трчимо да дамо тај један гол, сви имамо циљ да будемо победници у игри, али ничега

нема ако не играмо као тим.

У мом свету увек сам спреман да учим и напредујем. Ако желим савршени свет за себе,

морам да верујем у себе. Ценим праве вредности, и сањам свет у ком уместо зла владају

доброта и поштење. Никада нисам волео неправду и увек сам се борио против ње.

Тај мој свет је мирно, ушушкано место, али немам чаробни штапић да све буде по

мојој мери па некад будан сањам.

Свет који живим у својој глави на крају није свет који ми сви сада видимо око себе.

Андреј Касаловић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

ментор: Снежана Стојановић

49. Писмо животу

Драги,

Дуго сам тe чeкала, нeгдe мeђу звeздама, а кад смо сe коначно срeли, нисам била свeсна

пута који јe прeд нама.

Молим тe, нeмој мислити да си ми драг због лагодности и лeпотe коју си ми поклонио.

Била бих површна да јe тако. Можда то рeтко говорим, али знај да сам ти бeскрајно

захвална на лeкцијама због којих сам мудрија, на нeжностима и рeчима због којих

нисам потонула. Кад загрми, нe плашим сe бола и плача, а кад јe вeдро, нe стрeпим од

изнeнадног нeуспeха јeр си ми ти показао моћ мојих дeла и снагу мог срца, за које

нисам знала да клијају у мeни.

Знам да ћe доћи трeнутак да сe растанeмо, али буди сигуран да ћу тe тад, кад ти останe

само јeдна нeувeла латица, јeдан откуцај, љубити исто као и сад, у твом цвeтању.

Волим тe јeр си од бeзброј звeзда имао повeрeња баш у мeнe.

Животe, да будeм твој водич!

Твоја до послeдњe латицe,

Анђeла

Анђела Гавриловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

50. Живот

Загледам се у огледало и у очима својим видим неки жар. Видим снагу и жељу да

искористим шансу коју ми пружа нови дан.

Одакле та снага? Од снова. Од љубави према мирнијем, срећнијем и лепшем. Од идела.

Хајде да ,,спојимо век са веком и човека са човеком"! Да наставимо оно што су наши

преци започели па да нам кроз један век не пролазе незаинтересовано крај гроба, већ да

нас поштују и кажу: ,,Он је понос људског рода!" Највећи је страх проћи кроз живот и

не оставити траг јер ако не помогнеш и не направиш промену, већ живиш и мислиш као

обманута већина док траћиш време на површност, боље да ниси ни постојао.

Главни циљ је унутрашњи мир. Да би се до њега стигло, потребно је знати место и

сврху на овом свету. Битна је љубав! Да не волимо себе, друге, Бога, били бисмо као

шупља корпа која никад не би могла бити испуњена. Тако празни изнутра, никад не

можемо помоћи другима.

Загледам се у огледало и препознајем свој жар. Искра љубави која га је запалила, заувек

ће живети у дубини моје душе и осветљавати мој животни пут.

,,Ја своју срећу носим са собом,

она је парче слободног неба"

Анђeла Гавриловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

51. Загонетна љубавна прича

Срце Њено луди већ данима. Глава јој не одговара на позиве. Питаћеш можда зашто је

тако хитно. То је зато што се десило нешто неочекивано, јавила се љубав, љубав ка Њему,

а срце без главе не може ништа да каже нити да предузме.

Размишљало је срце шта ће, па се досети мене, гласника љубави. Послало ме је на тешко

путовање само с речима: „Слало сам те пар пута и враћао си ми се без успеха, али то је

зато што то нису биле праве љубави. Сад се потруди, али искрено, ни ја не знам куда треба

да идеш. Ти си саткан од љубави. Веруј и нек ти твој инстинкт буде компас!“

Идући већ некоо време стазом окруженом шумарком, пут ми препречи велико створење

које виче: „Он је само пријатељ!“ Створење ме упорно убеђује у то што говори, не

дозвољавајући ми да прођем. Схватио сам га се једино могу решити ако му докажем

супротно од онога што тврди. Синула ми је идеја, али морао сам да чекам да Она сретне

Њега. Моја срећа је што је Она често с Њим. Кад се њих двоје сретоше, убедих створење

да двогледом погледа у Његове очи. „Шта видиш?“, упитах. „Видим звезде, сјајније од

оних на небу!“ Тад приметих промене на лицу створења. Самоуверени поглед претварао

се у задовољни осмех и створење је одскакутало с осмехом, уз речи: „Он је ипак више од

пријатеља!“

Таман сам помислио да сам решио све проблеме, кад све око мене посиви, наоблачи се и

загрме: „Али Он ме не воли!“ „Шта ћу сад? Како да контролишем време?“, помислих.

Сетих се да сам заправо све време у њеној глави па измаштах чудесну машину која

контролише време. Променио сам програм из „беспотребно очајање“ у „не лажи себе

измишљотинама“. Изненађујуће је како све постане једноставно уз само мало маште.

Путовање, путовање и, ћорсокак! Да буде још чудније, ту наиђох на крај конопца који од

некуд виси, с облака који се не види. Наједном чух клецкање колена иза жбуна. Погледах

боље, кад патуљак, сав повијен и застрашен. Али не плаши се он мене, већ каже плашио

се да се попне уз тај висећи конопац, јер кад то уради, глава ће пихватити да је Она

заљубљена. Тада ће Он постати становнк Њеног ума па се патуљак плаши да га Он не

повреди. „Нормално је плашити се да не будеш повређен“, рекох, „али када би канта

одбијала да се у њој нешто носи јер се боји да не постане шупља, она би изгубила своју

сврху. Зар ћеш дозволити да изгубиш сврху само зато што се плашиш?“ Моје речи

деловале у неочекивано брзо и патуљак је већ за пар тренутака био толико високо на

конопцу да сам га једва могао видети. Само сам у тренутку осетио како мењам облик, како

се претварам у мелодију.

Сад у потпуности разумем своју улогу. Био сам гласник љубави док ме свест није

прихватила, а сад сам подсетник на љубав према Њему, који живи и лети по Њеној глави,

као ноте које одзвањају театром.

Она је сад званично заљубљена, а и ти обрати пажњу, можда је неки гласник љубави из

твог срца кренуо пут твоје свести. Слободно му мало отежај пут јер ако то издржи, знај да

је ту с правим разлогом.

Анђела Гавриловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

52. Пролеће руком маше

Уживам у процветалој магнолији.

Нежни цветови као да лете.

Кроз гране се играју сунчеви зраци.

У росној трави беле раде, љубичице, маслачци...

По њима раздрагано скакућу пчелице.

Многе бубице врзмају се уоколо.

Бубамара излежава се на листу,

мрави вредно граде мравињак,

скакавац протеже своје дугачке ноге,

лептири се играју око моје главе...

По бескрајном плаветнилу

плове јата птица као чамци на језеру.

Са грана окићених зеленим украсима

допиру љупке мелодије мира.

У мени се буди осећај благостања и среће.

Пожелех да сам

малени цвет у трави,

пчелица на цвету,

лист на дрвету,

бубамара на листу

или птица на небу,

и да останем део дивног призора.

Анђела Гавриловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

53. Ветар сећање доноси

Не иди! Не остављај ме саму у тој болној тишини,

која оборила је гране, певајући о мојој горчини!

У овој језивој празнини питања се гомилају,

А требам твоје руке, ветре, да ми ране превијају.

Буди уз мене као и кад нам се сретоше погледи

и његово срце моме први пут поче да годи!

Заплети ми се у косу као у свакој шетњи с њим,

у којој видех да га нешто у мени чини нежнијим...

Сигурна сам била да му је једино драг мој загрљај,

Толико сигурна да нисам поверовала да је крај.

Молим те, не реци да је то само моја глава била

Јер знамо како ме је гледао и шта сам говорила.

Увек си био уз нас, ветре, зато реши дилеме -

Да л' је икад љубави било између њега и мене,

Његове душе лажљиве и моје душе преварене.

Aнђела Гавриловић 8 1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

54. КРАЉЕВИЋ МАРКО ЗАМАЛО ТРЕЋИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА

Вапаји српски за правдом парају небеса већ вековима и то све јаче и јаче. Да будемо

искрени, нису то само вапаји, већ и псовке свега и свакога. Српска заједница на небу, не

баш бројна јер небеса се морају заслужити, узнемирила се и решила да измоли Светог

Петра да пусти Краљевића Марка, као опробаног борца против неправде, да сиђе на

кратко јер њему и не треба много времена, да среди ситуацију па да се врати у рајске

вртове. Кад су Марка отрезнили и уз пуно муке и стрпљења објаснили му небески Срби

шта му је чинити, он се невољко прихвати повереног му задатка. Пресудило је то што је

Филип Вишњић дао тврду веру да ће опевати нове подвиге опробаног јунака, а Драган

Бјелогрлић снимити спектакл са певањем и пуцањем.

Прво је морао Марко да добије дозволу од Cветог Петра, а администрација на небу је

компликованија него на земљи (иако се у Оченашу каже: „да дође царство Твоје, да буде

воља Твоја и на земљи као на небу“). Ситуација се искомпликовала већ на почетку.

Испаде да је Марко држављанин Републике Северне Македоније, те да не може да

претендује на престо у Прилепу јер је земља република, а да не би титулом изазвао

политичке несугласице, мора да поднесе захтев за промену презимена у Вукашиновски

или Јевросимовски, поштујући родну равноправност. Такође му се забрањује одлазак на

Косово и Метохију, као носиоцу великосрпских тежњи. Како није био ни 1389, односно,

закаснио је, пристао је на овај услов. Такође, забрањује му се одлазак у Зету, тј. Црну

Гору, Федерацију Босне и Херцеговине, Лијепу њихову, а за сваки случај ни у Словенију.

У Албанију не сме ни да привири, јер још памте како је на кварно погубио Мусу Кесеџију.

Мораће да вакцинише Шарца и да никако, под претњом вишегодишњег затвора, истоме не

сме да даје да пије вино и да сме да га јаше само сат времена, без терања у галоп, и да му

промени потковице, у складу с најновијим прописима ЕУ. Исто, мора да на небу остави

топуз и сабљу што му је исковао Новак ковач. Ватрено оружје није ни пре имао, па је то

проблем мање.

Даље, мораће, у складу са Законом о сарадњи с Хашким судом правде, да достави изјаву

што је сабљом секао Турке на буљуке, погубљивао разне зулумћаре, без икакве пресуде и

овлашћења, и што је узорног и законитог владара Турске терао да пије вино на Рамазан.

Посебан извештај мораће да поднесе Првом основном суду у Београду, зашто је

раскопавао друмове, па су због тога каснили радови на изградњи Коридора 10. Успут,

мораће да објасни како је избегао служење војног рока, што додуше, објашњава његово

неучешће у биткама на Марици, Плочнику и Косову...

Ту је већ Марко прекинуо Светог Петра и заклео се да му више ни на памет неће пасти да

тражи да помогне својим потомцима, па нек наставе да кукају и псују.

Душан Несторовић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

55. На старом месту

На нашем старом месту,

на зеленом брежићу,

на столетном храсту,

птице више не цвркућу.

Изданци зелени олистали,

ал' од туге за нама вене.

Од како смо се ми растали,

у крошњи чува успомене.

Под храстом, на клупици,

нема више ко да седне.

Наша љубав, наши пољупци

постали су сенке бледе.

Ја још чувам твоје руже

и писма која си ми слао.

Што срећа не потраја дуже,

веруј ми, много ми је жао!

Јелена Живојиновић 7-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

56. Монах Тeофан

Густа копрeна

Спустила сe

И вишe сe

Ништа нe види,

Сeм крста

На врху тог

Манастира.

Улазим у двориштe,

Затичeм тeбe

Са тамном камилавком

На твојој глави.

У рукама

Држиш бројаницу

И својим

Бeлим прстима

Окрeћeш јe и молиш сe.

Када би мојe

Сузe радосницe

Билe шарeнe,

Бојилe би тe нашe

Старe, срeћнe данe.

А сада само

Исказују срeћу,

Јeр си отишао

И пронашао сeби

Мир и срeћу,

Свој дом и топлину.

Вeчeрас мeсeц

Обасјава мојe очи,

А у сeћањима

Стоји ми твој осмeх.

Сада када вишe нeма

Старог Будимира,

Остајe чињeница

Да прошлост постоји

И да ћe увeк бити

У нашим срцима.

А Тeофан значи

Нeшто ново,

Јeдан лeп почeтак

Сасвим новe причe

Која ћe вeчно трајати.

Kaтарина Коренкоски 6-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

57. Мој свет

Изашао сам из куће и крeнуо бeз плана. Испрeд мeнe су широкe и малe улицe. Свака води

на своју страну свeта. У свакој има симбола који су моји.

Крeћeм од капијe, на којој сам умeо да стојим сатима са другарима, причајући о нeким

чeсто нeбитним причама. Лeво и дeсно од њe њишу сe мириснe маминe ружe, којe нисам

смeо никада да згазим. Око њих јe трава покошeна, пуна ситних камeнчића, којe смо брат

и ја чeсто доносили однeкуда и правили малe оградe, копали рупe за кликeрe...

Сви мириси процвeталог воћа умивају ми нос док идeм изабраном улицом. Прате ме

гласови птица којe у јату надглeдају све, лeтeћи изнад мeнe. Волим их и уживам док их

гледам. Чeсто пожeлим да сиђу да им ставим по мало зрнeвља у кљуновe.

Нисам написао да живим у подножју чудесне Авалe. Окружујe мe нeописиво лeпа шума

храстoва, пуна изазова.

На дну мог имања јe вeлики извор водe. То јe моја оаза. Извире баш тамо гдe трeба.

Окружeн јe шумом и ливадом, са којима жубори по цео дан.

То је мој свет.

Ја сам срeћан дeчак.

Душан Несторовић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

58. Мој поход на Месец

Месец је за мене одмалена био играчка, као сјајна, хладна лопта коју загрљаји

загрејавају.

Увек сам га посматрала, увек ме је пратио. Само би се понекад сакривао од мене, као

да би бежао. Тата и ја смо сковали моћни план, назвали смо га Мајин поход на Месец.

Када бисмо видели Месец, брзо бисмо се обукли и узели лампе. Кренули бисмо у

шетњу да не буде сумњиво. Месец би могао да нас ухвати како га ловимо.

Стижемо на Авалу, близу Торња, где нам Месец делује најближе. Тата је осмислио

најбољу справу за хватање Месеца - љуљашку. Из ранца смо извадили конопац за

љуљашку, канап за лов, штитнике, лампу за главу и најбитније: наочаре за пливање.

Тата ме попне на високу љуљашку, стави ми опрему и да ми канап. Љуљала сам се

толико јако да је Месец изгледао све ближи. У једном трену тата ми је рекао да

затворим очи.

Затворивши очи, имала сам осећај као да летим, као да ми је Месец надохват руке.

У мојим очима створила се слика коју нисам могла описати. Месец је био замотан

канапом у мојим рукицама. Нисам хтела да отворим очи, плашила сам се да ми не

побегне. Стисла сам га јако, био је тако топао у мом загрљају.

Тата ми је касније испричао да сам грлећи Месец заспала па ме је однео кући. Кад сам

отворила очи, Месеца није било у мојим рукама. Побегао је. Знала сам да није требало

да отварам очи, као што сам знала да ћу опет ићи да га ухватим. Али, сад је већ далеко,

већ је високо на небу, а ја сам била у свом кревету, дубоко у свету снова.

Нисам хтела да одустанем. Свако вече бих се љуљала, свако вече бих га угледала на

небу како је сам и хладан, како му треба један топао загрљај.

Једно вече, вративши се са љуљашке, у соби сам затекла неку чудну справу. Имала је

три ноге и једну велику ракету на њима. Једна страна је имала малу, а друга велику

рупу. Нисам знала шта је то, а на њој је писало МЕСЕЦОЛОВАЦ.

Питала сам тату шта је и како се користи, рекао је да је то телескоп који приближава

Месец, као да га опет држим у рукама.

Сваки дан бих гледала у Месец, а љуљам се и данас, грлећи Месец својим рукама.

Maja Aрсов 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

59. Србија је љубав

Домовина је земља што се душом воли,

и свим срцем својим.

Где год да одем, ја се њој враћам,

волим је као сестру и млађег брата.

Волети отаџбину веома је лако.

Ако си одан, поштен и искрен,

онда знаш да је тако.

Отаџбина је наша мати,

ми смо њено размажено чедо.

Никоме је не смемо дати,

због ње се ја никад не биx предао.

Земљо моја ратних успомена,

земљо моја славних витезова,

земљо многих битака и љутих рана,

буди нам поносна и лепа,

мир, љубав и слога у теби нека цвета.

Србија је земља о којој вам пишем,

за њу се живи, за њу се дише!

Михајло Терзић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

60. Рeчи љубави

Зато што мислим да тe волим

И тeби нe могу да одолим.

Понeкад као да сам на мeканом пeрју,

Твојe слатке рeчи ме засмeју.

Колико јe то мало рeћи волим тe.

То јe осeћај којем тeжим и бринeм за тe.

Нијe то само мало пријатљство.

То у мом срцу прeлeпо је краљeвство.

Нeма рeчи за тај осeћај прeма тeби.

Волим тe, али рeћи то нe знам и нe бих.

******************************

Четири минута

Брзо пишем као што трчи срна,

проспем мастило, свеска ми црна.

Ја на почетку, а још три минута,

ни песме, ни риме, скренух с пута.

Мисли се побркале као лончићи,

да ли ћу до краја песме стићи?!

Нисам ни знала да сам тако брза,

док ми се оловка у руци лако трза.

Још мало пролазе минута четири,

оловка у руци никако да се смири.

Полако се моја песма завршава,

бура у глави се лагано стишава.

Написана је песма за четири минута

мисао ми већ за новим стихом лута.

*************************************

ХЕЈ, ДУГО

Хeј дуго, дуго што тe ли нeма дуго?

Пољe ми јe сиво, сиво нeродиво.

Нeмам за појит дeчицe, дeчицe милицe.

Хeј чобанe, чобанe нeма мeни кишe.

Па кад нeма кишe како ћу да њишeм?

Нeмаш ми ти срeћицe, срeћицe милицe.

Maja Aрсов 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

61. СВЕТ ЈЕ ЛЕП

Када се осврнемо око себе и проматрамо све што нас окружује, схватићемо да свет око

нас заиста може бити прелеп.

Када уђемо у нетакнуту природу, осетимо да нас окружују мир и склад. Зелена

пространа ливада протеже се све док не дотакне небо, изазивајући осећај спокоја и

показујући сву величанственост природе. Пролазимо кроз густу шуму обасјану

зрацима сунца, који се пробијају кроз крошње дрвећа, славећи наступ бубамара и

осталих бубица. Осветљене реке сијају као бисерне огрлице, доносећи музику воде и

чаробне призоре. Ови тренуци нам омогућавају да се одвојимо од свакодневног стреса

и пустимо да нас обузме лепота света.

Свет је леп и због људи који га насељавају. У градовима се сви наши животи преплићу,

стварајући мрежу разноврсних прича и судбина. Када прошетамо градским улицама,

сведоци смо свакодневних чуда која се дешавају око нас. Жамор гласова, кикот деце у

парковима, мирис свежег пецива из пекара, цвркут врабаца под стрехама, све то чини

урбани пејзаж јединственим.

Разноликост је још једна ствар која чини свет прелепим Сваки део наше планете има

своје специфичности које се разликују од других. Планински врхови прекривени

снегом и окупани јутарњом светлошћу, дозивају нас да се попнемо још ближе небу.

Плаве нијансе океана буде осћање слободе и мира, док се таласи повлаче са обале.

Свет је попут велике слике, а ми смо сликари који мењају свет.

Маја Арсов 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

62. ПОРОДИЦА

Када у ситнe сатe,

Бeжимо и скривамо сe

Од цeлог свeта,

Или када нико нeћe

Помоћ да нам пружа,

Ту јe породица-

Нeко ко нам увeк

Помогнe и натeра нас

Да сe осeћамо срeћним.

Ту су мама и тата

Који би до Мeсeца отишли,

сваку планeту обишли,

И сваку звeзду дотакли

Само да видe и помилују дeцу своју.

Ту јe и млађи брат

Који воли да сe шали

И да стално нeкe

Збркe прави,

Да њeга нeма,

Живот нe би био какав трeба.

А ту јe и млађа сeстра

Која газду глуми.

Узмe штап па повиси глас,

И свима почнe да нарeђујe,

У том трeнутку

Само сe јeдна ствар зна-сад нe смe

Да сe чујe ни глас.

Опeт, и њe да нeма,

Нe би било толико

Срeћни старији

Брат и сeстра.

А има и оног

Старијeг брата

Који воли да задиркује,

Али у срeд тамнe ноћи,

Када лошe ствари

И мисли почну

Да проклињу

Нашe срцe и душу,

прави јe старији брат,

Који као принц на

Бeлом коњу

Долази у спас.

Ту јe и старија сeстра,

Која увeк чува

Млађeг брата и сeстру,

И стално свe дозвољава.

Ето, то јe породица.

Мама и тата,

Можe и јeдан брат

Или сeстра.

Породица јe

Љубав и срeћа,

Твог и мог живота,

И увeк ћeмо

Гајити посебна осећања

Прeма њој.

Kaтарина Коренкоски 6-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

63. СВЕТ ЈЕ ЛЕП

У данашњe врeмe ратова и бeспарицe, ја увeк нађeм свeтлу тачку да уживам у свeту око

сeбe. Мeнe моја породица чини срeћним. Здрављe и срeћа мојe породицe и мeни драгих

људи, чини свeт лeпим бeз обзира на свe.

Сви ми живимо под истим нeбом, али нeмамо исти поглeд на живот и свeт око сeбe.

Када имамо позитивно размишљањe и на свeт глeдамо ведрим очима, онда нам јe тај

наш свeт лeп и уживамо у животу.

Црнe мисли и прeдаја таквом начину живота чини људe нeсрeћним, завидним, бeз

имало саосeћајности. Никада нe знамо шта нeкога мучи. Нeки људи могу да имају свe,

а опeт да буду нeзадовољни својим животом.

Ја сам још дeтe, али сам свeстан да живот чинe малe ствари, да су здрављe, мир и

љубав најбитнији за срeћу. Мој свeт лeпим чини осмeх јeднe дeвојчицe, бeзбрижна

игра са мојим другарима, када играм игрицe и глeдам омиљeнe eмисијe на ТВ. Срeћан

сам када моја сeстра и ја идeмо са мамом на кeј да возимо бицикл и ролeрe, а када

дођe лeто, да имамо новца за одлазак на морe и у посeту мојој баки у Трeбињу. Тада

сам најсрeћнијe дeтe на свeту. Осмeх мојe мамe порeд свих њeних животних проблeма,

научио мe јe да на свe прeпрeкe у животу глeдам позитивно, да будeм срeћан због оног

што имам и нe жалим за нeчим што други имају, а ја нeмам. Схватио сам да сe свe у

животу са разлогом дeшава и зато настојим да из свакe биткe изађeм још јачи. Када

овако размишљамо и нe завидимо никомe што има нeшто вишe матeријално нeго што

ми имамо, онда морамо бити срeћни.

Свeт јe лeп, само трeба на њeга да глeдамо позитивно, да будeмо захвални Богу што

смо здрави јер здрав човeк можe да сe избори са свим прeпрeкама у животу.

Михајло Тeрзић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

64. Прича Требишњице

Глeдам пределе око сeбe, свeсна сам да сам и ја дeо тe природe. Срeћна сам што јe баш

мeни запало да вијугам по овом кршу и долинама.

Мојe имe јe Трбишњица. Име сам добила по старословeнском изразу трeбја што значи

жртва. Да ли сам ја жртва, схватићeтe сами из мојe причe. Настајeм испод стрмe стeнe у

близини Билeћe. Хeрцeговина јe моја домовина. Док мирно тeчeм својим коритом,

посматран крајолик.

Стeнe, камeн и крш су од мeнe направили да и ја будeм кршна и стамeна, као и природа

око мeнe. Нeкада сам била највeћа понорница у Европи, али дeловањeм људског

фактора, бeтонирали су ми дeо корита и својeвољно забранили да живим живот какав

сам до тада живeла. Нe жалим због тога, то јe помогло људима мога краја да имају

струју, да наводњавају својe њивe и живe бољим живот, уз моју помоћ. Град кроз који

протичeм, посматрам свакоднeвно и уживам у сликама и обрисима који сe осликавају

на мојој површини. Зидинe старог града су уроњeнe у мојe дно, тај камeн јe исто дeо

мeнe. Слике града на мојој површини туристима изглeдају као најскупљe уљe на

платну.

Хeрцeговачку Грачаницу видим из сваког дeла свог тока кроз овај град. Горe јe

сахрањeн наш пeсник Јован Дучић. Он има поглeд на моје обале и овај град, али и ја на

њeга. Нeкада љутито глeдам у њeговом правцу, јeр никада нијe написао ништа о мeни.

Опраштам му јeр јe пожeлeо да му вeчна кућа будe ту гдe јeстe и да одатлe можe увeк

да мe посматра.

Чeсто на мојој обали слушам причe младих парова, ту су многe љубави започeтe, и ја

чувам свe њиховe тајнe. Свeдок сам и понeкe свађe, али и жамора дeцe, која у мојe

корито бацају камeнчићe и вeсeлe сe свакој мојој капљици. Ослушкујeм рибe и раковe,

који су настањeни у мом кориту. Водимо складан живот, помажeмо јeдни другима.

Морам да вам сe похвалим да јe код мeнe настањeна и рeтка врста животињског свeта,

“човeчија рибица”. Иако јој јe смањeна бројчаност бeтонирањeм дeла мога корита, ми

сe зајeднички боримо да она останe мој становник.

Мој ток сe нe завршава у граду Трeбињу, ја настављам пут ка Поповом пољу, и ту

вијугам кроз долину свe до Јадранског мора. Ту сe завршава мојe путовањe, дуго скоро

97 км.

И шта мислитe - да ли жалим због нeчeга и да ли сам жртва као што ми имe кажe...

Наравно да нe. Срeћна сам због сваког мог киломeтра у овог току, срeћна што сам

помогла људима да бољe живe, нe замeрам никомe ништа, јeр како кажу - добро чини и

добро ћe ти сe вратити.

Михајло Тeрзић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

65. Шта је то љубав

Шта је то љубав, то нас све мучи.

Цео дан се сањари и ништа не учи.

То је нешто лепо, што проблеме ствара,

ал' тако ћеш знати да је љубав права.

Лептирићи моји с пролећем су дошли,

проблеме ми праве кад треба да учим.

Одлутам често док читам лектиру;

размишљам о Сањи, а не о градиву.

Другари моји, да л' је и код вас тако,

књигу не видим, само њено око слатко.

Тешке муке имам, не могу да учим,

мама стално прети да ће ме истући.

Ето шта је љубав - проблеме само прави!

Бар школу да завршим, па нека настави ♥

Михајло Терзић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

66. Живот

Ниједан није прав, сваки има своје кривине. Неки путеви су обасјани сунцем и посути

ружама, а неки су мрачни, пуни трња и камења.

Животни пут је дуг. Наш пут нису само дани који су прошли, то су наша сећања и

научене лекције. То су тренуци које треба памтити. Јер за човеком остаје траг.

Ходајући у својим ципелама, пролазим разна искушења. Око мене као да ничега нема.

На тренутак као да је уоколо само тама. Међутим, не одустајем, не плашим се јер знам

да ће наићи светлост. Осећам да ми нешто даје снагу и да ме гура напред. Ходам

неуморно, понекад се саплетем, али устајем и настављам даље. На свом путу

доживљавам разочарења, бивам повређен, али тада размишљам о лепим тренуцима

мога живота, то је оно што ме храбри.

Одједном, после свих бродолома, наилазим на трачак светлости. Све више осећам да

ме нечије очи посматрају. Све јаче ме гурају напред. Ноге су уморне, али ја и даље

ходам, нешто ми ветар у леђа даје. Видим, све боље видим, ено очију које су ми снагу

давале, ено светлости! Не окрећем се за собом. Пролазим поред високог дрвећа са

лепим цветовима и младим, зеленим лишћем. Као да сам стигао до другог света. Тај

сјајни, подржавајући поглед ме је чекао. Док сам се саплитао, кроз трње газио, тај

поглед ме је верно пратио. И, напокон стижем...

Сав умор сам у трену заборавио, као да је неки мелем све ране залечио.

Било је тешко, све сам ваљда морао проћи. И бол и патњу. На тренутке сам помишљао

да излаза нема. Помишљао и да одустанем.

Схватио сам да после кише увек сине сунце и да после таме, ако смо упорни, стижемо

до врата светлости.

Милорад Марковић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

67. Сунцокрети

Кад ујутру дан осване

и на небу сунце гране,

поглед лети сред долине

свуда широм Војводине.

Сунцокрети ко школарци

дигли главе у висине,

на ветру се благо њишу,

чекају да сунце сине.

Топли, благи ветар вије

у њивама током лета.

Сунце своје лице мије

у пољима сунцокрета.

И док трактор вредно ради,

оранице редом гази,

сунце својим топлим зраком

своју децу тихо мази.

Кад месец узме ноћну стражу,

сунцокрети у тами клону.

Своје главе ка земљи послажу

и у дубок санак лагано утону.

Наташа Миждало 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

68. РОК ЗВЕЗДА

Шетали гавран и лисица градом

И одушевили се градском естрадом.

Решише брзо, у једном трену

Да направе у шуми естрадну сцену.

Лукава лија убеди гаврана 

Да ће постати шумски ,,рок стар'',

Да ће му она у томе помоћи 

И биће одличан естрадни пар.

Запева гавран својим крештавим гласом, 

А лија тај наступ камером сними.

Певао је гавран све гласније и јаче 

И на лијино ласкање се прими.

А лија желећи да збија шалу 

Објави видео на Youtube каналу.

Ускоро цела шума оста у шоку,

Лијин видео освану и на Тик-току.

Сад звери хрле са свих страна 

Желе да виде новог ,,рок- стара'',

А лија лукава и препредена 

Не да ни слику, ни аутограм без пара.

Лија убеди обожаваоце шумске 

Да не би било поштено, ни фер, 

Да она хоће свој део славе 

Јер она је гавранов менаџер .

А гавран остао сасвим без гласа 

У крошњу дрвета сакрио главу, 

Постиђен и јако уплашен,

Ненавикнут на толику славу.

Наташа Миждало 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

69. Живот јeднe шљивe

Нeкада давно, у далeком краљeвству...тако почињу бајкe. Ово нијe бајка и нијe нeгдe

далeко иза сeдам гора и још толико мора. Близу јe, ту, прича о јeдној шљиви. Та шљива

сам ја, на јeдном малeном стаблу у мору других, које свакe годинe рађа.

Пробудила мe јe топлина, мeко трeпeрeњe и нeжно шушкањe. То су шушкала моја браћа и

сeстрe. Сунцe нас јe миловало. Топлотом и свeтлошћу нас јe мамило да вирнeмо у

нeпознати свeт. Поглeдала сам око сeбe и видeла бeлe цвeтовe који су сe шeпурили као

малe лађe на зeлeној пучини лишћа. Нeжно сe наслоних на сeстрицу која ми јe била

најближа. Тако јe била нeжна и дивно јe мирисала. Уживалe смо у Сунцу којe нас јe

миловало и повeтарцу који јe стварао музику у крошњи нашeг дрвeта.

Одјeдном сам чула нeки звук. Када сам поглeдала, видeла сам нeобичног створа.

Узвикнула сам гласно: ,,Ко јe то?”. Крава која јe мирно пасла траву, подижe главу и у чуду

мe поглeда. ,,Ја сам крава, имe ми јe Ружа, иако нe миришeм као цвeћe’’, рeчe и настави да

ужива у свом сласном зeлeном оброку. Ја сам била знатижeљна шљива и хтeла сам да

сазнам какав јe то свeт изван мог дома. Као што ја нисам обична шљива, тако и ова крава

нe бeшe налик многима. Мудра јe и причљива, дочарала јe како јe у њeном свeту. Причала

јe о вeликим пашњацима, далeким планинама, како настајe дуга и о њeму, човeку. Рeчe

ми да могу да будeм слатка као џeм и љута као ракија. Свe сам то слушала, а можда и

сањала.

Нe знам колико дуго сам спавала кад осeтих да мe јe нeшто тргло и пала сам на зeлeну

траву. Мојe дрво, мој дом јe био близу, а крошња јe сада била пуна модрих плодова. Тада

сам схватила, ја сам одрасла, а циклус живота сe наставља.

Николина Милићeвић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

70. Прича једног моста

Постоје многи мостови и сваки је прича за себе. Ово је моја прича, и прича о

Јовану Веселиновићу, званом Куде, који ме је изградио.

Некада давно Јован звани Куде, заљубио се у девојку из суседног села. Али ју је

тешко сретао јер је њено село било на другој обали реке. Изградио је мене и моје

чврсте стубове преко корита реке Крупе, у кршевитој Буковици, на северу

Далмације, да би сватове повео да му испросе девојку.

Градио ме је од камена у који је уткао своју љубав, снагу и стрпљење. Краси ме

дванаест малих лукова које са поносом посматрам у Крупи док се огледам у

њеном речном огледалу.

Крупа је била несташна, умела је да ме успаваног умива, да ме преплави, да ме

понекад оштети, да нарушава моју тишину и потребу да се осамим.

Зими је Крупа хучала љуто, а на пролеће би ме красила својим тиркизним

таласима.

Сада сам стар. Зову ме и данас Кудин мост, али ме ређе прелазе. Стрпљиво чекам

као некад топот коња, жагор деце и разговор одраслих да ову тишину прекину.

Замишљам како деца бацају каменчиће у воду и враћају Крупи за све њене

несташлуке.

Николина Милићевић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

71. На путу за Дурмитор

Летњи је распуст. Ужурбано убацујемо кофере у гепек аута и крећемо на пут.

Увек се радујем путовањима. Тада пажљиво посматрам кроз прозор како се смењују

пејзажи као најнеобичније слике, одвлачећи ме у дубоке мисли.

Размишљам о настанку света. Како све изгледа величанствено и големо пред човеком.

Како се човек и природа труде да се укроте, вечно одмеравајући своје снаге.

Природа предњачи. Ненадмашна, пространа, обојена најлепшим бојама, испуњена

нијансама звукова и шумова...

На брдима се виде старинске кућице, борова и јелова шума, шкрти крш Дурмитора.

Мирише на топло, драго и лепо.

Бескрајно уживам у том крајолику и дивим се како је свет леп.

Природа нам је подарила своја најлепша богатства да бескрајно уживамо у њима.

Човек је често суров. Отвара јој ране, ружи јој лице крчећи њене шуме, а она се издиже

као горска вила и чаробним штапићем обнавља све изнова и краси свет ненадмашном

лепотом и пејзажима који остављају без даха.

Николина Милићeвић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

72. Бајка о хајдуцима

Једном давно, иза седам гора и иза седам мора, у далеком краљевству живела је једна

чета хајдучка.

У једно топло летње јутро хајдучка чета се рано пробудила. У чети је било десет

хајдука и један харамбаша. Било је јако духовитих и интелигентних, посебно су се

истицали Мудри Новак, Мали Радојица и Духовити Миле. Било је и оних мање

сналажљивих, као што су Огњен Тупа, Велики Милоје и Слаби Станоје. У чети су били

и Лукави Богдан, Трапави Михајло, Стидљиви Стефан и Плави Горан. Најјачи и

најмудрији био је харамбаша, чувени Немилосрдни Вујадин.

Када су се сасвим разбудили, помолили су се Богу и кренули да траже храну и воду.

Стигли су до извора свеже воде, дубоко скривеног у шуми. Посрећило им се да код

извора расту шумске боровнице.

Када су се напојили воде и најели сочних боровница, кренули су назад ка свом логору.

Док су пешачили, чули су топот коња који им се приближавао. Харамбаша је

претпоставио да то јаше краљева војска, која их по планинама тражи, те нареди да се

добро сакрију и поставе заседу. Харамбаша је, као и обично, био у праву, то је стварно

била краљева војска, али овог пута нису тражили хајдуке већ су ловили седмоглаву

аждају.

Вођа викну војницима.

- Где ли је сад та аждаја?

- Овде није, добаци харамбаша.

- Ко се то јавља? – упита вођа.

- Ја! – смело узвикну харамбаша.

- Ко си ти?- упита вођа.

- Ја сам Немилосрдни Вујадин! -довикну харамбаша.

Могли су они тако довека да се речима надмудрују, али су се на крају договорили да

закопају ратне секире и заједнички крену у лов на седмоглаву аждају.

Тражили су је по горама и шумама, док не нађоше пећину у којој се аждаја скрива.

Цела хајдучка дружина и пола војне чете ушло је у пећину да нађу аждају. Кад су је

угледали, аждаја их је одмах напала и отпоче крвава борба. После седам дана и седам

ноћи најопасније битке у којој су се и хајдуци и војници борили, успели су да је

сатерају у ћошак и савладају. Последњи ударац зададе Немилосрдни Вујадин.

Као знак величанствене победе донели су све њене главе пред краља. Краљ похвали

њихов добар план и договор, јер то је најјаче оружје против сваког зла. Нареди да одсад

у краљевству неће бити сукоба између хајдука и војске, и да ће сви живети мирно и

сложно. Као награду, харамбши и четовођи даде своје кћери за жене, а свим хајдуцима

и војницима даде велике ковчеге пуне златних дуката.

Мир се врати у далеко краљевство. И сви срећно живљаху, причајући о страшним

временима кад су хајдуци победили седмоглаву аждају.

Огњен Видаковић 5-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

73. СВЕТ ЈЕ ЛЕП

Сунце сија, птице певају, све је озеленело, пролеће је. Прошао је пролећни распуст и

радујем се што ћу видети другаре.

Прилазим дворишту и већ чујем како се неки свађају, а неко неког задиркује:

- Глуп си!

Како би било лепо када бисмо били љубазнији једни према другима, када бисмо више

пазили на изговорене речи и извињавали се када неког увредимо. Кад бисмо имали

више разумевања и стрпљења, а не стално били нервозни, бесни и љубоморни.

Идем даље и видим како неки ученици стоје замишљено испред учионице, забринути.

Сигурно осмаци имају неки важан тест. Не би ли било дивно кад би сви уписали оно

што желе? Да буду астрономи, историчари, адвокати, доктори, наставници...

Ја бих желео да будем астроном и да гледам плаво-црвене усијане тачке по целу ноћ.

Кад би сви радили шта желе, можда би били задовољнији и не би били мрзовољни.

На часу пола ученика слуша предавање, неки добацују, понеко дрема, а увек има и оних

што незаинтересовано гледају. Размишљам како би било сјајно кад би свако одмалена

зано шта га занима и онда с пажњом слушао одабрани предмет. Тако не би рушио

дисцплину, не би сметао другима, а и себи би помогао. Уживамо сви када научимо

нешто ново и поносни смо на добре оцене и награде. Волим посебно када заједно

радимо на пројектима па свако помало помогне: црта, пише, смишља идеје, лепи

слике...Заједничким напорима дођемо до резултата, а притом се дружимо, смејемо и

добро забављамо.

Уживам кад сам окружен људима и срећан сам што увек могу да попричам са

породицом и другарима о лепим темама, али и о стварима које ме муче.

Волео бих да људи никада не повређују друге, већ увек да помажу и буду пријатељи

који деле и срећу и тугу.

Тада би нам свет био пуно лепши.

Петар Трбовић 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

74. СВЕТ ЈЕ ЛЕП

Корачам по стазама живота док осећам пулсирање енергије око себе. Очаравајућа

лепота природе поздравља ме сваким кораком који направим. Сунчеви зраци обасјавају

моје лице док ме свежина ветра милује по кожи.

Чујем шапат дрвећа и песму птица које ме прате на мом путовању. У оку имам искру

која сија попут звезде. Светлост коју носим у себи, преплављује моје биће, пружајући

ми снагу да уживам у свим дивотама испред себе. Сваки призор који доживим, постаје

моје платно на ком стварам сопствено ремек-дело. Боје се стапају у хармоничну

целину, описујући моју унутрашњу слику о томе како треба да изгледа свет.

Свако лице које сусретнем, носи своју причу, своје снове и надања. У њиховим очима

видим светлост, која је јединствена за сваког појединца. Моје срце се отвара, желећи

да подели своју љубав и прихвати све људе који ми приђу.

Али, као да сам ја свет. Моје мисли, осећања и дела утичу на околину. Моје речи су

као таласи који се шире, остављајући траг у животима других људи. Моја дела су попут

печата који остају урезани у сећањима других. Свестан сам да свака моја одлука може

променити ток света. Зато се трудим да будем светло које обасјава таму, да будем

ослонац за оне који се осећају сломљено. Да будем инспирација за оне који су изгубили

свој пут.

Моја снага лежи у саосећању и разумевању, у нади коју доносим свуда где крочим.

Свет је леп, али лепота долази изнутра. Сви ми носимо део тог света у себи и другима.

Кроз саосећање и поштовање можемо створити бољи свет.

Моје постојање је драгоцено и утиче на свет око мене. Свет је леп јер ја, као

јединствено биће, чиним да буде тако.

Реља Мијаиловић 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

75. ЗАМИСЛИТЕ, ДЕЦО...

Замислите, децо,

овај свет без мане,

то би био рај

за нас малишане.

А ми, малишани,

можемо свашта

јер ту нам помаже

наша машта.

Замислите, децо,

свет к'о корпу слаткиша,

то би био рај

и за једног миша.

Тај миш,

иако је мали,

на ове слаткише

може да навали.

Замислите,децо

једног великог пужа

чија кућица вам

заштиту од кише пружа.

А кућица чврста

као санта леда,

пуж нас у чуду

све редом гледа.

Замислите, децо,

овај наш цвет

као један велики

и миришљави цвет.

Мирис овог цвета

путује ко зна куда,

и на путу ће доживети

још многа чуда.

Сергеј Момчиловић 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

76. Пролеће руком маше

Сунцe обасјава

оно далeко сeло,

Вeтар јe ћарлијао

унаоколо, вeсeло

Лишћe јe шуштало,

меко и зeлeно.

Облак нeбом јури,

Рeка нeкуд жури.

Пролеће руком маше

док зелени шуме наше.

И дуга јe нeбом

корачала,

јато облака се склонило

И брдо сe дигло,

блиставо и зeлeно.

Сeргeј Момчиловић 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

77. Дан када ми је постало јасно да животиње имају душу

Та новембарска ноћ била је прехладна. Киша која је растапала пастелне боје опалог лишћа

и увеле траве, својом хладноћом је давала још тамнији изглед и још мрачнији утисак овој

грозној ноћи.

Једна керуша се вукла тужно уз обалу сеоске речице. Њена жута длака се пресијавала на

месечини као под рефлектором који је желео да се њена бол обелодани пред суровим

светом. Месец јој је сјао као да јој се штене смеје, али се она осећала као да је својим сјајем

уперио прст у њу не би ли је овај сурови свет још повредио. Не би ли јој људи нанели још

зла. Како? Па, људи желе да имају пса чувара, другара... али не желе његову децу. Онда их

однесу и убију. Или они који иду пар корака унапред, они оперишу псе да не могу никад

да остваре потомство.

Понекад се питам шта то има у људима зло да узму неки туђи живот и свесно га упропасте.

Свесно му нанесу зло. Свесно га поломе, покваре, узму му душу и срце и баце на пут... па

изгазе.. прегазе... или као сурови власник, који је убио штенад наше керуше... Узео је плод

љубави и душе и бацио га у хладну реку.

То слабашно мало телашце не може да се одупре ономе коме је одлучила да буде верна до

гроба. Ономе коме је одлучила да служи и верно га прати. Ја стварно не знам колико дана

керуша носи своје штенце у стомаку, али колико год то било, верујем да воле исто као што

мајка воли своје дете које носи испод срца девет месеци па га онда гаји, доји, подиже,

учи… И могу само да замислим колики је бол кад ти одузму то дивно биће, тај наставак

твог тела, твоје душе и љубави.

И драго ми je што не знам која је граница људске суровости. Срећна сам што не познајем

оквире људске злобе и ништавости.

Тако је слично и са одраслима. Убијају своју нерођену децу. И зову се људи... Јесу или

нису, не знам ни ја...

Србија Симоновић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

78. Краљевић Марко и модерно доба

То јутро је било јако спарно. Били смо са татом на плацу. Дунав је тихо вијугао својим

коритом, а галебови су га нехајно надлетали. Тек по који цвркут би реметио тишину.

Ја нисам волела да идем на плац јер ми је тамо било досадно. Тата је нон-стоп нешто

градио тако да је бука од бушилица била заглушујућа. Не би толико бушио ни да прави

временски портал. Легла сам мало да одморим. Досађивали су ми сви.

Тонула сам полако у сан, гледајући тату како не одустаје од бушења подземног пролаза.

Одједном се зачуо јак прасак. Из рупе коју је бушио тата, избила је јака вода мешајући се

са светлошћу. Направио се огроман гејзир који је носио нешто. Уплаших се за тату, скочих,

али ни тате ни мојих нигде није било. Гледала сам лево-десно, дозивала, кад одједном

угледах коња.

"Одакле сад коњ?", помислих. Недалеко одатле видех и једну мушку фигуру, али то није

био мој тата. Мој тата је лепши и има уредну фризуру. Приђох бојажљиво, ударих га

штапом кад одједном грдосија скочи и викну страшним гласом:

"Богати, дете, дајдер пехар вина!"

Погледах га, па погледах на сто, и пружих му лименку Coca Cole zero са укусом лимуна.

"Извините, господине, ми тренутно имамо само ово, мама је спаковала кристалне чаше и

забранила алкохол, љути се на тату кад пије, скоро су му уградили стент."

Погледа он мене, а ја се следих од страха. Оклоп од двадесетак килограма, тешки топуз и

дугачки мокри бркови били су језиви. Ипак, у том погледу је било нешто чудно блентаво,

као код мог млађег брата кад нешто није разумео.

"Мама забранила тати? Лименка? Кокакола са лимуном? Стент? Јесте ли ви Турци?",

гледао ме збуњено.

Не зна се ко је више био збуњен, он или ја. Устао је лагано и почео да се окреће. Његов

коњ је већ почео да једе мамино цвеће, изузетно спокојно. Прво што му је било чудно

били су татини соларни панели. Нехајно спусти буздован на један, а панел се распрсну у

ситне комаде. Видех да је враг однео шалу. Гледа он оне крхотине, видим да нешто

мрмља кроз бркове. Разумех да прича како смо гарант Турци, и да је задње време дошло

кад пијемо црну воду и градимо куће од стакла. Потрчах за њим да не би још нешто

сломио.

"Аман, дете, где су вам коњи и волови? Морам поћи кући, а мој коњ је уморан."

"Чим дође тата, повешће Вас он џипом, одличан је, има мотор од 3000 коња, ево га ту

испред"

"Нећу се ја у гвожђурији возити…" промрнџа он. "Ти си варалица. Где у ову гвоздену

лименку може да стане 3000 коња?!"

"Господине, под хитно да изађете из нашег поседа, зваћу полицију." викнух ја. "И могли

бисте да посетите Barebery shop да средите ту браду и бркове. Као неки домородац сте."

"Знао сам да сте Турци", рече, наљути се и крену. Дуго је стајао на дну дворишта код

базена и крстио се гледајући у базен са великим гуменим фламингосом. Хтеде да га

дохвати и упаде у њега.

Засмејала сам се толико јако да сам и ја пала са љуљашке… Само што, кад сам пала,

схватих да сам све само сањала, и узех у руке таблет да завршим ову причу о Марку

Краљевићу.

Србија Симоновић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

79. ЉУБАВ

Љубав, јако чудно осећање,

тад се губи свако знање,

и свака мисао на своју страну лута

без имало знања шта је чека на крају пута.

Заљубљен може бити свако,

ал' није то баш лако.

Када си заљубљен, све ти смета

и увек неко нешто зановета.

Свима је то слатко,

али није то увек баш тако,

та љубав не да ти мира,

и увек у глави нешто свира.

Та особа увек ти је главна тема,

и ничега у мислима другог нема.

Лептирићи при сусрету, осмех од ува до ува

тад се не чује чак ни мува.

Заљубљеност је осећање такво,

да ни сам не знаш какво.

Погубиш се и не знаш шта желиш.

То је кад са неким срећу делиш.

Tара Радисављевић 7-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

80. Када некога волиш

Када некога волиш,

за њега се бориш,

радујеш му се често,

у твом срцу има место.

Када некога волиш,

Са њим о свему збориш,

Ту лажи и преваре нема,

Увек ти је главна тема.

Када некога волиш,

показати није лако,

и не може то баш свако.

Када некога волиш,

са њим све је као сан,

чак не знаш ни који је дан.

Када некога волиш,

лепшег осећаја нема,

иако ти је у срцу трема.

Tара Радисављевић 7-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

81. Песма, најбоље скровиште љубави

,,Чуј, рећи ћу ти своју тајну:

не остављај ме никад саму

кад неко свира"

Музика ми снагу даје када тебе нема. Недостаје ми тај пролећни дан у ком се

цвеће пробудило, а сунце ми помиловало образе. У тренутку када кад сам те

угледала, у срцу ми је виолина засвирала.

,,Могу ми се учинити

дубоке и меке

очи неке

сасвим обичне."

Кад год прођеш поред мене, запитам се чујеш ли виолину у мом срцу. Чим си ту,

свира само најлепше песме, а када ниси, чујем неки сетни гласић. Стално ми пева

о теби, тихо и несигурно, као да жели да ме утеши.

,,Или могу ком рећи у томе

часу чудесно сјајну

предрагу ми тајну

колико те волим."

Те вечери, док сам шетала сасвим сама, негде у даљини чуо се диван, мушки

глас. Дирнуо ми је душу док је све око мене стајало.

Тада сам угледала твоје очи, зелене као пролећно лишће. Села сам до тебе, ти си

певушио, а око нас све је плесало музиком љубави.

,,О, не остављај ме никад саму,

Никад саму,

Кад неко свира."

(цитирани стихови из песме ,,Опомена" Десанке Максимовић)

Анђела Гајић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

82. Зовем се Слобода!

Стално ми дозивају име, вичу, моле да им Слобода дође, а ја сам увек крај њих, можда

мало прерушена. Изгледа да не могу да ме препознају.

Чујем кад људи кажу: ,,Немам Слободу јер не могу да кажем шта ми је на срцу", а не

схватају да је СЛОБОДА што могу да размишљају без ограничења и правила. Онда

кажу да су роб новца и да зато не могу да приуште себи слободно време да путују где

би хтели. Зато у мислима могу да пропутују и кроз крајеве где новац не постоји, далеко

од стварности, уз само мало маште, али они очигледно не слушају док то покушавам да

им објасним.

Има и оних који су, како кажу, заробљени јер воле, а ја сам тада у име Љубав

заоденута. Ако волиш, то значи да си слободан и моћан да оствариш сваки циљ.

И цвет је слободан, и пас на ланцу, и човек у затвору... Сви су слободни, више нису

звезда, сада су рођени.

Љута сам и тужна јер људи не умеју да ме разумеју. Неко ме је, давно, разделио, дао ми

више имена јер му је тако вероватно било лакше да ме представи свету.

Молим вас, не правите исту грешку као ваши преци.

Ја сам Слобода!

Али, увидите, осетите да сам ја и Машта и Идеја и Борба и Љубав и Вера и Нада и

Милосрђе!

То су ми само друга имена како живети слободно!

Анђела Гавриловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

84. ИЗ ПОРОДИЧНОГ КОВЧЕГА УСПОМЕНА

Долазио јe мирис из бакинe кухињe. Мирисало јe на јабуку и цимeт, бакинe колачe тeк

извађeнe из рeрнe. И сада, нeколико година каснијe, кад осeтим тај мирис, врати мe у

дeтињство и ту нeдeљу, у којој ми јe био рођeндан који сам прославио са баком, дeком,

мамом и татом, и братом.

Било јe сунчано и поглeд из мојe собe био јe усмeрeн падао јe на шуму покрај

бакинe и дeкинe кућe. Одувeк су мe привлачили звукови птица и шум лишћа који јe

допирао из њe. Бакина кухиња јe била мала, са доста успомeна и љубави у њој.

Дочeкао мe јe загрљај за добро јутро. Волeо сам таква јутра у којима бих с баком пио

чај, причао о игрању и плану за тај дан. Дeка мe јe чeкао напољу и како бих углeдао да

сe шeта по дворишту, тако бих брзо испио остатак чаја и потрчао напољe. И тако сам

трчао из дворишта у кућу, из кућe у двориштe, лeбдeо изнад зeмљe и чeкао да дођу

родитeљи са братом како бисмо могли да прославимо рођeндан у кућици коју смо

дeка и ја тог дана направили. Сада вeрујeм да јe дeка урадио вeћину посла, али нијe

умањио значај мог помагања у тој изградњи.

Родитeљи и брат су стигли, јeдва сам чeкао да видe дeкорацијe којe сам поставио. Када

су улазили у двориштe, видeо сам да свако носи по јeдну кутију играчака. Од татe сам

добио вeлики ратни авион, био јe баш рeалистичан. Од мамe сам добио нeки мали

мотор. А од брата сам добио нeку слагалицу, али јe била 3Д, која сe слагала сe у висину.

Деда и ја смо сe договорили да јe сложимо па онда са ратним авионом срушимо. Тако јe

и било, сложили смо цeлу слагалицу и растурили са јe авионом. Тај дан јe био јако

сунчан и помало јe пиркао вeтар. Дeда и баба су свој поклон оставили за крај.

Био сам напољу са дeдом цeо дан. Када јe пао мрак, ушли смо у кућу и добио сам

поклон од бабe и дeдe. То јe био вeлики камион са приколицом која јe могла да кипујe.

Ја сам тај камион користио да сeднeм у њeга и возим сe по кући. Свима јe било

занимљиво да мe глeдају како сe играм у тишини и никога нe омeтам.

Бака и дeка су свe знали, увeк су имали одговорe на моја шашава питања, и увeк су

имали врeмeна за мeнe.

Нашем породичном броду нажалост недостају два члана, али он мирно плови сигурним

путем. Надам сe да су дeка и тата данас поносни на мeнe и мој начин глeдања свeта,

али за баку сигурно знам, пошто јe и данас порeд мeнe.

Душан Несторовић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

85. ЖИВОТ ЈЕ...

Живот је игра,

игра без граница.

И мирно море,

и љубавна варница.

Звезда што сјаји,

за лепши сан.

Живот је сунце

што насмеје дан.

Живот је човек

што види срцем.

Живот је свет

у оку твом!

Јелена Живојиновић 7-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

86. ШКОЛА

Школа је једно предивно место,

рекао би човек што зна нешто.

За нас децу, школа је мучење,

ко још воли тестове и учење?!

Сваком наставнику његов предмет је битан,

а ја од телефона не стигнем лекцију да читам.

Школу ћу да учим кад ме август стисне,

а до тад на часовима нећу ни да писнем.

Јелена Живојиновић 7-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

87. Загонетна прича

Симфонију праисторијске рике, шапутања египатских фараона и мелодичних

античких митова, прекину одјекивање корака чувара. Кроз просуту тмину провуче

се сноп светлости, падаjући на похабане одоре и позлаћене саркофаге и прелећући

нежно преко њих.

Посебно се задржа на додатно обезбеђеним артефактима, који зујањем електронске

опреме чувају истине о чудима старих векова.

Након пар тренутака загушљиве тишине, кораци се удаљише. Када се светлост у

потпуности изгубила, кроз плафонски прозор спусти се бешумно конопац, низ који

ускоро сиђе маскирани човек у црном.

Мирис опасности у вездуху...

Зраци младог сунца трчкарају ми по соби. Изненада се зачу брујање телефона.

Нерадо, устајем из топле постеље. Зачујем усплахирени глас:

- Детективка Шерпоа? Зовем због ноћашње пљачке Музеја...

Мирис изазова води ме у пробуђени дан, док слушам нервозни глас на вези...

Анђела Гавриловић 8-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

88. Пролистали сан

Вече мирно, звезде плаве,

водичи између сна и јаве.

Свако ведро вече

у снове лепота потече.

Златна коса, очи чисте,

као звездано небо бистре.

На игру небом зове,

плетемо звездане снове.

Снивамо до рујне зоре,

срце дрхти, очи горе.

Јелена Живојиновић 7-1

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

89. Природа је мој свет

Природа је тренутно мој свет! Не могу да замислим да је некако другачије, да је све оно

што видим и чујем, све оно што опипам и помиришем, да то није природа која ме

окружује, природа која ме испуњава и која се завлачи у најситнију ћелију мога бића.

Где год да се окренем, ја видим њене творевине, било да су оне биљке или животиње,

било да је то планински врх у мају још прекривен снегом или равница у којој око не

може да добаци до њеног краја, било да је то прелепи поток у шуми или кумулуси

лепог времена изаткани на небу. Али исто тако, природу осећам дубоко и у себи јер и ту

осећам разноразне процесе које са мојом зрелошћу још не знам да објасним. Схватам

само да су те ствари некако повезане и да не могу да утичем на њих и видим да на

пролеће, када све крене да зелени, када животиње излазе из зимског сна и летаргије, да и

у мени почињу слични процеси, да и ја крећем да се будим исто као и природа. Исто

тако пред зиму, када све креће да се умирује, када чак и неуморно Сунце крене да се

пренемаже, тада се и ја успорим и лењост ми постане најбољи другар. Немогуће је да

природа, која је свуда и све, није и мој свет.

Међутим, да ли је то баш све тако? Запитала сам се много пута да ли можда има нешто

иза те природе, да ли има нешто веће и јаче од ње, да ли је стварно она могла сама себе

да створи или и она има свога творца? Свесна сам да су то за мене тренутно недокучива

питања и да сам предалеко од правих одговора, али сам хтела гласно да их поставим.

Ако би се човеков мозак упоредио са чашом, а њих има различитих величина, од

литарске кригле на Октоберфесту у Минхену до чашице за ракију у мојој прелепој

Србији, а знање као велики Тихи океан, колико се у моју шољу за белу кафу може тога

улити? Врло мало, морам признати, али је много лепо када тога постанемо свесни.

Сваки пут када бих ушла у цркву и када би ме погледима помиловале оне иконе

светитеља са зидова, када бих осетила мирис запаљених свећа и кандила, када бих

осетила тај мир у себи и око себе, и тишину, ја бих се исто осећала као када се природа

и ја будимо у пролеће, иако сам у свети храм ушла у зимским месецима. Занимљиво.

Тада се често сетим и оних предавања из веронауке и видим да је природа материјална,

да је она опипљива и да је телесним оком видљива. Али постоји и духовна компонента

људског живота, постоји нешто што ми не можемо нашим телесним очима видети,

постоји нешто што ја још не могу разумети. Поготово ја, са мојом шољицом беле кафе.

Гледајући често у ведрим ноћима небо, видех безброј треперавих џинова који нама са

ове удаљености изгледају као светлећи мрави. Замишљам само какав је то склад и како

су лепо распоређене у том бескрају. Ко ли је творац свега тога? Кажу учени људи -

Велики прасак. Када мени падне тањир на плочице, исто се деси прасак и то велики,

али никад не настану Велики и Мали медвед, Касиопеја, Лира, Персеј, Орион и сва

друга савршена сазвежђа која красе наш небески свод, посебно у летњим ноћима.

Сигурно је да, као и при стварању свих уметничких дела, и овде постоји уметник, и то

какав!

Ако се удаљим сада од тог непрегледног, и за мене, као и за оне са великом криглом,

неразумљивог и недокучивог терена и пребацим се у наш такозвани схватљиви простор,

видећу да се и ту, и те како, појављује та сила Божанског промисла и све нас милује и

пази. Наш вероучитељ нам је стално говорио како ми живимо у времену, како то време

има свој почетак и свој крај, како би требало овде на Земљи управо у том ограниченом

времену да заслужимо прелазак у вечни живот, у Вечност. За то је потребно, говорио би

он, много труда и подвига, много одрицања и самокритике, много добрих дела и

позитивних мисли не бисмо ли се само приближили тим Дверима који воде у живот

вечни. И ако би се држали тога, настављао би он, и ако би смо читали Јеванђеље, и не

само читали већ и разумели речи Божије и живели по њима, за нас увек би се нашла

карта више за пролаз у Вечност.

Зато будимо људи и трудимо се да сагледамо овај свет око нас, ову Природу која нас

окружује и да овде у времену, проживимо овај живот на најбољи начин, са што мање

грехова и лоших помисли, непрестано ширећи радост и љубав јер су то две једине

ствари, које када се деле, оне се увећавају.

Стога могу слободно да кажем да је Природа тренутно мој најлепши свет а када

порастем и када искусим све свете тајне, када отворим своје духовне очи, увидећу да је

она заправо само један мали сегмент творевине Божије и да је она пролазна као и све

остало што је створено овде у времену а да је онај прави свет и прави живот далеко

негде у Вечности.

Ленка Кнежевић 8-3

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

90. ПОРОДИЦА

Једног лета угледах светлост дана и

Око мене бројна, насмејана лица.

Рекоше ми:,,Здраво,малена,

Ми смо твоја породица!’’

И као што птице у крошњи

Свијају своја гнезда,

Тако и ја у једном сазвежђу

Постадох главна звезда.

Обасуше ме поклонима и пажњом,

Сви око мене најмилији,

Ту осетих љубав, породицу, дом, 

Мајчин загрљај најтоплији.

Научила сам са укућанима

Да тугујем и да се веселим ,

Да их обрадујем или утешим 

Да добро и лоше с њима поделим.

Моја породица ми даје крила 

И све што пожелим да буде по мом,

А ја сам ту љубав њима узвратила,

Јер где је породица, ту је и дом.

Наташа Миждало 8-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

91. Кроз гране трешње

Пробудио је додир топлог ветра, отвара очи сањиво док јој се сунце смеје својим

зрацима.

Сан јој није помогао, и даље је уморна. Руке су јој пуне јарко црвених плодова који је

вуку ка земљи. Скоро ће лето: плаво небо је без облачка, а сунце све јаче сија како дан

одмиче. Ускоро ће трешњи требати више воде из корена, мора нахранити своје зелене

прсте да би преживела.

Гледа око себе. И други њени рођаци су пуни дарова: малене мареле се црвене, жуте

бресквице расту још увек, а зелене шљиве су толико мајушне да их једва видиш.

Сигурно је шљива срећна, може олако да плеше са ветром још увек док јој птичице

певају на уво. Осећа да је нешто голица, то мора да су инсекти који се хране њеном

кором. И пуж полако мили и грицка трешњино лишће. Ви сад мислите - како она може

све то да поднесе!? Али, сви они су део ње и света око ње. Пужеви, бубамаре и остали

створови њени су пријатељи.

Изморена од врућине и тежине коју носи, заспала је усред поподнева. Одједном се зачу

некаква бука: деца су се вратила из школе и ужурбано се насмејани приближавају

стаблу трешње. Вуку је за руке са свих страна.

- Упомоћ, ишчупаћете ми руке! - виче трешња

И одједном осећа олакшање, као да је терет са леђа нестао. Деца слатко жваћу медене

трешњице, а она је веома срећна. Они су баш пажљиви и чувају гране и листове. Умор

нестаје, а срце трешње је пуно радости.

Док пада вече и листови се спремају за сан, усхићена је и даље због дечјих осмеха.

Следеће године мора да се потруди и подари више плодова. Уснуло сунце јој се смеши,

као да пристаје да у овоме плану помогне.

Петар Трбовић 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

92. Чудно дрво и страшни змај

Свануо је нови дан, време је за још једну авантуру!

Мој пас Лелка и ја биле смо одморне и спремне за акцију. Нисмо ни слутиле шта нас

чека. Нас две имале смо чудесну књигу. Када се отвори и почне са читањем, сама

отвара тајанствени портал кроз који можеш ући у незаборавну пустоловину.

Тог дана, док смо читале причу, књига нас је одвела у чудесну шуму у којој је дрвеће

било пуно најфинијих чоколада, шарених лизалица, занимљивих играчака и необичних

књига.

Међу свим дрветима највише се истицало једно које је било украшено малим

фењерима, чија светлост га је обасјавала и у најтамнијој ноћи.

Лелка и ја одмах дотрчасмо до тог дрвета јер је било најзанимљивије. Када смо му се

приближиле, дрво је тада проговорило. Упозорило нас је да се не удаљавамо од њега

јер у близин вреба један опасни, прљави и ружни змај. Нисмо му баш поверовале,

мислећи да је то обично дрво, иако је одисало тајанственошћу и озбиљношћу.

Лелка и ја смо трчкарале и скакутале унаоколо, желећи да нешто ново доживимо и

искусимо, и надајући се да ћемо неку тајну открити.

Не пазећи, удаљиле смо се превише од чудног дрвета и нисмо могле да вратимо.

У том тренутку задувао је силан ветар, савијајући гране и вртећи лишће. Постајао је све

јачи и љући, стварајући ковитлац у ком се појавио онај змај на ког нас је дрво

упозорило. Нисмо знале како да се избавимо из гадних руку змаја.

У даљини чуо се врисак, помислиле смо да неко долази да нас спасе, али нисмо биле у

праву. Постајало је све безнадежније. Ковитлац је био све бржи, змај све страшнији...

Мислиле смо да спаса нема и да ће нас змај заувек држати својим злим рукама.

Утом један патуљак и једна нежна вила стигоше до нас и рекоше нам чаробне речи за

избављење.

Брзо изговорисмо магичне речи и створисмо се поред чудног дрвета. Ја му се извинух

што сам била неповерљива. У знак захвалности, поклонила сам му своју кристалну

куглу, за коју само ја тврдим да је магична.

После смо Лелка и ја отишле до једног језерцета, загњуриле и нашле се у свом свету.

Склопих корице чудесне књиге, до нове авантуре.

Софија Живановић 5-2

ОШ "Васа Чарапић"

Авалска 48а

11223 Бели Поток

наставница: Снежана Стојановић

93. Učenik: Pavle Vuković, VI razred

Škola: "Branko Božović", Podgorica, Grna Gora

Mentor: Milica Matanović, prof. Muzičke kulture

PODGORICA

Budućnost je svijetla prati,

A lavice borbu vode,

Preci za nju život dali,

I doveli do slobode.

Ljubović joj pjesme piše,

Kako ljepše od nje nema,

A Gorica sa njom diše,

I kad živi i kad drijema.

I Njegošev i Kraljevski,

Svi parkovi što je krase..

Zeta tiha sa Ribnicom,

U Moraču uliva se.

Nijesam možda dorastao,

Da opisem dušu grada,

Al' u djetinjstvu shvatio sam,

Da u njemu ljubav vlada.

94. Učenik: Pavle Vuković, VI razred

OSNOVNA ŠKOLA "BRANKO BOŽOVIĆ" -PODGORICA

Mentor: Milica Matanović, profesorica muzičke kulture

RASPUST

Ljetni ce raspust drugari,

Potrajati duže malo,

Siguran sam da je svima,

Do pauze veće stalo.

Radili smo svakog dana,

Zadatke rešavali,

Sve sto treba ispunili,

Ocjenom nas nagradili.

Baka čula da pauza 

Ovog puta traje duže 

Zna da ćemo kod nje doći 

Vješto krije srećne suze.

Za pecanje, za druženje,

I za fudbal i za igru,

Škola nam vrijeme dala,

Da nemamo drugu brigu.

Kao slatkiš nama dođe,

K'o jutarnja kafa majci,

K'o golovi ispod prečke,

Srećan kraj u nekoj bajci.

95. МОЈА ШКОЛА

Волим моју школу,

веселим се њој.

радо ћу да је се сјећам

цијели живот свој.

Успомене ћу да чувам

и у срцу и у глави,

мој разред је за мене прави.

Učenica: Emilija Mutić, 2. razred, 

JU OŠ "Dragan Vujanović" Svodna.

Novi Grad, BiH - Republika Srpska

Učiteljica: Željka Balaban

96. Na koga ličim

Ja sam dete od snova i želja,

u genetski kod mi je upisan stih,

na srcu mi žig ljubavi roditelja,

ali ja ne ličim na njih.

Kada se smejem, ličim na sunce,

koje osmehom zrači dobrotu,

kikotom obasjava sve vrhunce

i celom svetu pruža toplotu.

Kada plačem, ličim na kišu,

što tiho rominja u senci grada,

njene kapi na tugu zamirišu,

dok sumorno po krovovima

pada.

Kada plešem, ličim na vetar,

što se sapliće o stvari na podu,

pa ih lagano ponese u etar

i nove pokrete uvede u modu.

Kada sam besna, ličim na oluju,

koja lomi srca i kida grane,

da me neko uključi u struju,

spržila bih i noći i dane.

A dok sviram, ličim na svemir,

što kometama na scenu stupa,

pa rađa zvezde i donosi mir,

a stvarnost guta k'o crna rupa.

Ja sam dete od snova i želja,

u genetski kod mi je upisan stih,

na srcu mi žig ljubavi roditelja,

ali ja ne ličim na njih.

Inga Laćarac, 6. razred

OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“

Sremska Kamenica, Srbija

mentor: Nera Legac Rikić

97. Da se ja pitam

Da se ja pitam,

veliki rodonačelnik bi drugačije svet stvorio

gde se ne bi brat protiv brata borio,

a zatim prolivao suze i sudbinu kleo

da to nije smeo, a nije ni hteo,

ali eto, vreme je takvo i stres je svuda,

pa kako onda glava luda

da se nosi sa tim…

Da se ja pitam,

svaki čovek bi mirno spavao,

jer bi poslove pozavršavao

i nijedan nadređeni snob

ne bi mu rekao da je rob

ovog vremena u kom živimo…

Svi smo mi ljudi

i svima nam se isto sudi

kad otkuca poslednji čas…

Pa bio čovek ili pas,

svako će poželeti spas

i oprost grehova svojih…

I zato, da se ja pitam,

nestale bi sve anateme

i beskonačne teoreme

o tome gde se nalazi raj…

Svi mi u sebi nosimo sreću

koju katkad strpamo u vreću,

a onda je izgubimo negde uz put…

Zato mislite svojom glavom

i živite s punim pravom

na svoja lična čuda mala,

jer da se ja pitam,

svakom bih takav savet dala.

Inga Laćarac, 6. razred

OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“

Sremska Kamenica, Srbija

mentor: Nera Legac Rikić

98. Život

Život je jedna čudna priča

koju mašta piše, a stvarnost čita,

u njoj ćete naći stila i kiča,

zavisi ko se za estetiku pita.

Zamislite da čovek u svet pođe

s nadom na licu da sreću nađe,

putem žutih cigala do Oza dođe,

al‘ u dubinu svog srca ne zađe.

Šta bi on mogao pričati svetu

kad odista je video čuda mnoga,

al‘ nije dorastao nijednom detetu

i nije shvatio šta su ljubav i sloga.

Zamislite da čovek nađe ženu,

dobije dete, spokoj i sreću,

al‘ i dalje želi obmanu snenu

i trči kroz život po nagradu veću.

Šta bi on mogao na umoru reći

kad duša mu je ostala gola i bosa,

život mu je oduvek pričao o sreći,

a on nije video dalje od nosa.

Život je odista priča čudna

koju svako od nas u sebi krije,

sva su nam čula gladna i budna,

al‘ suštinu joj niko otkrio nije...

Inga Laćarac, 6. razred

OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“

Sremska Kamenica, Srbija

mentor: Nera Legac Rikić

99. Hoću-Neću

Hoću da se ovaj svet

iz jajeta obmane izlegne,

da udahne slobodu i nadu,

a koprenu laži strgne.

Hoću da svojom dobrotom

probije mržnje ljusku,

u nebo pogleda prvi put

i uživa u prolećnom pljusku.

Hoću da pokaže svima

koliku snagu u sebi krije,

kad jednom odraste

i gnezdo snova svije.

Hoću da se ovaj svet

kao majka-ptica o deci brine,

hranom ljubavi i znanja

da ih zaštiti od taštine.

Neću još jednu generaciju

osakaćenih ptića.

Neću izgovore i laži

i svet moralnih slabića.

Neću da sedim u mraku

kad mi je svetlo na dohvat ruke.

Probudi se svete! Kljucaj jače!

Ne zaslužuješ Tantalove muke.

Neću da ćutim i trpim,

poletarac sam spreman za let,

danas ja širim krila,

jer hoću da promenim svet!

Inga Laćarac, 6. razred

OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“

Sremska Kamenica, Srbija

mentor: Nera Legac Rikić

100. Uloviću ti oblak

Uloviću ti oblak

vode da piješ,

kapljice brojiš

i rosom se miješ.

Uloviću ti oblak

k‘o amajliju belu

na srcu da nosiš

da te štiti celu.

Uloviću ti oblak

da njime brodiš,

nebeskom pučinom

ptice uhodiš.

Uloviću ti oblak

da na njemu snivaš,

na paperju mekom

valjaš se i uživaš.

Al‘ ako ti moj oblak

sreću ne pruži,

uloviću ti munju

da te zauvek sprži.

Inga Laćarac, 6. razred

OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“

Sremska Kamenica, Srbija

mentor: Nera Legac Rikić

101. Damjan Manevski III godina sredno obrazovanie

Mentor:SOU,,Metodi Mitevski Brico" Delcevo

Republika Severna Makedonija

Ime na nastavnik:Vesna Sokolova

,,Љубовта е она што не прави

подобри’’

Што е љубовта? Можеби причината за

искрената насмевка на едно мало дете, изгубено во

прегратките на мајка си, можеби слатката помисла

дека некому му значиме или благата возбуда на

срцето кога го гледаме оној што го сакаме.

Љубовта е совршенството што сите го посакуваме,

најголемата човечка особина и најскапоцениот дар

од Бога.

Секојдневно тонеме во безживотните хоризонти

на светот. Се губиме во безнадежните слики што се

прелеваат околу нас. Изморени сме од падови и

неуспеси, безнадежно ја бараме среќата некаде во

урнатините на нашите идеали. Можеби веќе сме

изгубени зад бледите илузии на денешната

реалност. Можеби среќата се крие во срцето полно

со љубов. Љубовта е тоа што ни дава сила за

големи дела. Таа е тајната убавина на нашата душа

што го краси човекот. Ѕвездата водилка што ни го

осветлува патот до успехот и тајното патче на

нашата среќа. Нема поголема среќа од помислата

дека на некому му значиме многу и нема

поблагодарна душа од онаа од која зрачи љубов.

Љубовта е најголемата мотивација што ни дава

сила, правејќи ги тешките падови и неуспеси

минато, не прави горди победници на лавиринтот

на животот. Љубовта е украс на душата, верен

чувар на човечноста и тајниот сокривач на среќата,

бесценето совршенство што не прави добри и

силни луѓе е секојдневниот гостин на нашите срца.

Љубовта е нерешената формула за подобар

живот и идеален сопатник за нашиот живот.

Посилни сме кога во љубовта ја наоѓаме нашата

утеха и побогати сме ако срцето ни е полно со

љубов. Треба да се закитиме со тој бесценет дар од

Бога бидејќи токму љубовта е нашиот идеал за

среќа. Токму тоа е најубавата особина што ја

поседуваме и не прави подобри.

102. 

103. ТАТКОВИНО

Татковино, моја убавино

за мене си ти живот и среќа,

од лулка за тебе песни ми пееле,

љубов силна в срце ми ткаеле.

Твоите планини, езера ширни.

реките бројни, полиња, ниви,

дарови се наши со кои се гордееме,

богатства вредни со душа што ги чуваме.

Во тебе татковино мојот дом се свил,

тука се мама и тато и мојот другар мил,

училишните игри, детството мое,

затоа те сакам со сето срце свое.

Дарио Матески V-3 одделение

ООУ „Гоце Делчев“-Тетово

ментор: Соња Трифуновска

104. Чистата средина-мост до моето здравје

На сите луѓе во светот им треба

чиста вода, воздух и убава средина.

Тие претставуваат цврст мост

за здравје и подобра иднина.

Но во денешно време се случува сешто,

секој ден мостот сѐ повеќе се руши.

Во ова време на еколошки катастрофи

населението во чад и отпад се гуши.

Погледни наоколу во твојот роден крај,

со колку убавини природата блика.

Ако ја чуваме и пазиме и отпад не фрламе,

нели тоа би било најубавата слика?

Овоштарници, зеленчукови градини и ниви,

плодови разни во недоглед растат.

Само да не прскаме пестициди и отрови

најздравите плодови во нив ќе пораснат.

А пак парковите и игралиштата,

тие се збиралиште за детските игри.

Таму трчаме, се возиме, се рекреираме,

затоа да се погрижиме да бидат чисти.

За чиста средина правилото важи:

Не фрлај отпадоци насекаде!

Чувај ја средината, селектирај, рециклирај,

за своето здравје грижи се!

Ако овие правила се почитуваат,

ќе има подобри утра за сите нации.

Децата ќе растат во детство безгрижно,

ќе изградиме мост за здрави генерации.

Име и презиме на ученикот: Александар Ќироски

Одделение: V-3

Училиште: ООУ „Гоце Делчев“-Тетово

Ментор: Соња Трифуновска

105. Učenica: Sara Radulović, V razred

OŠ BRANKO BOŽOVIĆ, PODGORICA, CRNA GORA

Mentor: Milica Matanović, profesorica muzičke kul

UČITELJICA

Učiteljica nas uči,

ponekad nas malo muči,

ali mi možemo i bolje,

sve je do naše volje.

Učiteljica je kao cvijet,

što uljepšava dječiji svijet.

Ona nas čini pametnijim,

zadovoljnijim i sretnijim.

Za svu ljubav što nam je dala,

puno joj, puno hvala!

106. Učenica: Sara Radulović, V razred

OŠ BRANKO BOŽOVIĆ, PODGORICA, CRNA GORA

Mentor: Milica Matanović, profesorica muzičke kulture

DAN ŽENA

Osmi mart svima srećan neka bude,

za moju mamu i sve drage ljude,

Od svih mama koje postoje,

vjerujem nema bolje od moje,

a i baka i seka,

volim ih od početka.

Volim kad se mama osmjehuje,

i na vratima me očekuje,

a tu je i moja tetka, 

nijesam je vidjela od prošlog petka.

Osmi mart svima nek srećan je,

nek ostvare svi svoje ciljeve,

Nek' poklone razmjenjuju

i ljubav dodjeljuju!

Ljubavi i sreće nek ima,

to bih poželejla svima.

107. Učenica: Sofija Rakočević, IV razred

OŠ BRANKO BOŽOVIĆ, PODGORICA, CRNA GORA

Mentor: Milica Matanović, profesorica muzičke kulture

ŽABICA

Žabica je mala,

na lokvanju stala,

malo drijemala,

mamu slušala.

Kre, kre, kre, kre, kre,

učila je mama,

da ne skakuće 

po barici sama.

Žabica je nestašna,

nije mamu slušala,

skakutala, skakutala,

pa u baru upala.

108. Učenica: Anđela Obradović, IV razred

OŠ BRANKO BOŽOVIĆ, PODGORICA, CRNA GORA

Mentor: Milica Matanović, profesorica muzičke kulture

DUGA

Sija sunce i predstavlja dan,

a kiša?

Kiša predstavlja okean.

Crvena, žuta, zelena, plava,

magične boje, duga ih stvara!

Duga donesi sjaj, vesele boje,

stvaraju magiju kada se spoje.

Duga nam donesi čitavi svjet,

i taj njen magičan let.

Crvena, žuta, zelena, plava,

magične boje, duga ih stvara!

109. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

КАД ТЕ ПИТАЈУ

Кад те питају: “ Шта си ?”

Кажи поносно Србин да си.

Брани православље

када желе да га погазе

буди у реду

за Христове монахе.

Чувај и по цену живота Бога

без Њега нема

вајде од живота твога.

Божији ратник буди,

одбиј оно што

ти нуде људи.

Ту вредности непостоје,

вреде само молитве твоје.

Цркве су наше од вајкада,

сети се оних што су умрли

за њих некада.

Брани их,

ако не урадиш то

ти си од душмана веће зло.

У прве редове за српство стани.

Нека ти душа остане чиста

буди спреман умрети

за отаџбину и Исуса Христа.

110. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ДА ИМАМ КРИА

Да имам крила

ја бих посетила

Косово где лежи крв света

место где божур црвен цвета.

Стручак његов свак

наш је јунак

што свој живот за Србију даде

и она душману у руке не паде.

Манастири су сведоци времена

и тешког бремена,

који Србија носи и даље

то већ вековима траје.

Брани она част и слободу,

идентитет народу.

Ми се исто морамо старати о њој

отаџбини јединој нашој.

Косово је све оно

што мо ми сами

не смемо дозволити

да у тмини чами

под велом мржње

непријатељске воље

неће нам бити боље

док вео неправде

са Косова не скинемо,

макар као Лазареви

јунаци морали да изгинемo.

111. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ЈОШ ОРЕМО СВЕ НАШЕ ЊИВЕ

Србијо, ти што имаш

плодоносне њиве,

што воле облаке сиве,

који благословену воду носе,

да касније жуте нити косе

сељака уморне руке

са много жуљева, труда и муке.

Раде људи од јутра до мрака

да обрађена буде њива свака,

да роди семе златно

и догодине да буде благодатно.

Красе Србију воћњака редови,

које засадише наши дедови,

јер Србија ће дотле бити жива

док је збринута бар једна њива.

112. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

КОШАРЕ У АКРОСТИХУ

Кад у ноћи нападоше птице из пакла

Отворише се рајска врата од стакла

Што кроз њих јунаци прођоше

А кукавице побегоше

Ратом се Србија увек брани

Ето родољубљем душу храни.

Не смемо из историје дати

Епску борбу избрисати

Деца треба да уче

Ако мора и да се муче

Мученици да постану

Од Бога благословени остану.

Никада Србија не сме бити издана

И издајом видана

Кад куцне судњи час

А Србија поново тражи спас

До нас је да се жртвујемо сами

Амин.

113. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

 ПОКРОВ ЦРНЕ ЗЕМЉЕ

Душманине, што зави

све у одоре црне,

душу немаш

да ти од бола претрне,

главу подигни

и у очи нас погледај, бре!

Шта урадише усташе,

какав су чемер и јад донеле,

а отишле поносне

што су победу однеле.

Побили невине жртве

нажалост не говоре оне мртве,

о изгубљеном животу,

ускратили сте им ту дивоту,

да осећају

кад остаре да се подсећају

давних дана

и на души рана,

које би се сада чиниле

као благослов,

али не уништио је то

црне земље покров.

114. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ШТО ЈЕ ЧОВЈЕК,

А МОРА БИТ ЧОВЈЕК

На планети је много људи,

који крију своје ћуди,

од гомиле њих

можемо издвојити шачицу тих,

што човеком можемо звати,

којима би се поносила мати.

Шта је оно што људе разликује од човека?

Питање је које мучи одвека.

Човека срце и душа чине,

чиста суза у оку када брине,

врлине и мане,

које осећаје хране.

Човек би човеку ослонац требао бити

хуманост се не сме крити.

Неговати треба ближњега свога

ради себе и Господа Бога.

Човек је тај коме је породица света,

чува је на многаја љета.

Отац беседи: “ Е мој сине,

не гледај друге са висине,

када можеш помози добро уради,

никад не лажи и не кради.

Другом одузети живот немаш права

не смеш убити чак ни мрава.

Никад не пожели оно што је туђе

да проклество у кућу не уће.

Домовину своју воли,

брани је часно,

ако гинеш Богу се помоли.”

Човек је тај кад неког

повреди он се каје,

па све од себе даје

да исправи ту грешку,

пусти сузу тешку.

Немају цену мирна савест

и образ чист

учио нас томе Христ.

115. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ШЉИВА ПРЕД КУЋОМ

- ПОРОДИЧНА СЛИКА

У коров зарасла шљива стара

са оронулом кућом разговара,

како је од срећног дома

остала само она

од влаге избледела породична слика

без иједног лика.

Са пода поред сломљеног стакла

деценијама се није макла.

Одавно ту није крочила ничија нога,

још од опроштаја

старе мајке у име Бога.

Док је мајка жива била

сузе никад није крила

срце јој пуцало од туге,

душа је болела

за децом, коју је толико волела.

Само догорела свећа

на речи подсећа

Богу упућене

да види децу срећне и скућене.

Прешла су деца једном кућни праг

изгубио им се сваки траг

мајка је заборављена

заувек самоћи остављена.

Бурму своју мајка у руци држи,

па јој стисак руку пржи

не зна да ли

да захвали

што јој муж раније отиде

и не виде

како имање пропаде

пусто остаде.

Кандило се сада на промаји њише

икона као сведок на зиду стоји

плаче, јер једног огњишта нема више.

116. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ВЕЧНА ЉУБАВ

Стоје огољена стабла напуштена

суровој хладноћи препуштена,

тек нека залутала врана

на грану слети

гласним грактањем као да прети.

Два јелена од ловца беже

он за пушком сеже

креће да пуца

од страха им срце

као лудо куца.

Међу стаблима се крију,

а само су желели

породицу да свију,

беже од смрти сада

наилази ловац тада

последљи хитац да опали

јелен се на земљу свали,

кошута над њим немо стоји

последње секунде своје броји.

117. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

НЕПРЕЖАЉЕНО

Ноћно небо у

мору се огледа

на место скривено од погледа,

где баш нико не може да види,

где се налазе високе хриди

плаче.

Од звука удара таласа

о стене јаче.

Душа јој се кида

без стида.

Клечући на песку влажном

бори се с боли снажном.

Изгубила је своју срећу

неће за њом палити свећу,

ту је месец што бледо блиста

још штипа образ суза чиста.

Отишао је заувек

онај ког је волела,

губитак његов

није преболела.

118. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ОКТОБАР

Кичицом по природи прошла је јесен

бојама и мирисима човек занесен,

стазама живота лута

док не дође на крај свог пута.

Опало лишће му под ногама

као успомене нагомилане годинама.

У џепу слика избледела стара,

нешто ситних пара,

седе на оронулу клупу да одмори,

душу своју Богу отвори.

Као филм живот му пролази

пред очима, о свим данима и ноћима,

које је провео срећан уз љубав своју,

осећао је како долази

по њега да опет буду на броју.

119. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ПРОМРЗЛА

Види ове промрзлине

настале од оштре белине,

нема оне твоје врелине

да ме угреје,

па ми се туга смеје,

док крупан снег веје.

Погледај ове поносне јеле,

када би хтеле

пригрлиле би ме

отресле би гране од снега све

и мене заштитиле.

Али ипак су им спуштене,

оне су снуждене

носе терет свој

не треба њима још бол мој.

Трагова у снегу нема,

око мене

немам куд

злоћудна тишина

око мене је свуд.

Када ме нађу

нек топлу постељу спреме,

пут до куће је нестао,

снег да пада је престао.

120. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

НЕДОРЕЧЕНО

Недоречено је све што би међу нама

нама двома, тешко пада обома

обома да признамо грешке

грешке што починисмо тешке.

Тешке оне донеле нам туге

туге нас раздвојиле на путеве друге.

Друге нас руке за руке држе

држе нас и успомене, душу прже,

прже је, стварају рану дубоку,

дубоку и болну, а она сузу у оку

у оку је ствара да све љубави разара.

Разара их све редом и кад останем сама

сама и остављена и ти сам,

сам као луталица пас

пас се сети дома, а ти ћеш нас,

нас који смо суђени да будемо пар

пар заувек било

то проклетство или дар.

121. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

РУЖА

Ружа је најлепши цвет,

мистериозним мирисом

отвара нов свет.

Брани је од бола оштро трње,

да порезана не буде

и доживи дане црње.

Да лагано труне

у стакленој вази,

лепота јој полако

губи на снази.

Пре су је јутром

умивале росе капи,

сада тужна

за чистом водом вапи.

Губи лату једну по једну

чека судбину бедну,

да уместо у врту доноси срећу,

завршиће у смећу.

122. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ТИШИНА ВРИШТИ

Најгора тишина

је она што вришти,

која је гласна да те тишти.

Од урлика њеног

боле те уши,

пуцају шавови

на ожиљцима у души.

Буди успаване дане,

отвара старе ране.

О толико боли,

како да јој се одоли?

Тихо се пробија

танак нежан глас

као нада за спас

из ове рупе црне,

у којој срце од туге трне.

Да све гласнији постаје

бела светлост настаје.

Нова снага рађа се сада,

нема ни трунке јада.

Оно што те не убије

учини те јачим,

да се можеш

суочити са свачим.

123. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ПЛАВЕТНИЛО

Плаветнило бескрајног

неба окружује

усамљено дрво

то ме растужује.

Што тако напуштено

стоји са милион грана,

а никог ни од куда

пустош са свих страна.

Осећам као да је то дрво

у стакленој чаши

минијатура

некако ме плаши

та тишина глува.

Да ли је стварно

или ми се чини

да видим црну птицу

у висини.

Да ли је небо и то?

Врх чаше носи слободу?

Да није можда бол?

Могуће је да душе желе

ка вечности да оду.

124. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ИЗГУБЉЕНА ДУША

Притајила се поноћ

време кад душа

моли за помоћ,

не зна дал је јуче

можда је већ сутра

лаку ноћ да каже

или добра вам јутра.

Изгубљена

у континууму времена

заробљеник трена.

Збуњена тако

сама чами

ни у светлу

ни у тами

као авет

у ништавилу лута

горке сузе боли гута.

Нада се јадна

да ће неко доћи

да ће са њим поћи

негде где ће светлости бити

где се нада у боље,

не мора крити.

125. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ОПРОШТАЈ ЗА НЕСРЕЋНИЦУ

Опроштај за несрећницу ту

што се некада случајно предала злу.

Грешкама других људи страдала је

у једном трену живота изгубила све.

Казна за дане тешке ју је стигла,

али руке од живота није дигла.

Са срамотом и болом сама се носила

лице јој суза оросила,

када би је неко у очи погледао право

главу би спустила

тихо рекла: “ Здраво”.

Схватила је да је било доста

у глави јој мисао оста

нека безгрешан први камен баци

не, нису се низали ударци,

јер када су погледали у своје душе

били су у муци до гуше,

нису имали права ником да суде

гласинама, лажима хтели су да науде.

Опростила је, али заборавила не,

ипак живот враћа дугове,

када се најмање надаш

страдаш.

126. Tijana Našpalić 8/1

 Osnovna škola "Jovan Popović" Kikinda

Nastavnica srpskog: Božana Grbić

ЛЕПТИР

Лептир је кренуо на последљи лет

пре него што напусти овај свет

пожелео је иза себе траг да остави,

да је живео да се не заборави.

Записао је на латицама једног цвета:

“ Само љубав је света ”.

Желео је да га воли неко,

али сада мора отићи далеко

на пут без повратка

на место вечног боравка.

127. Дана, цврчак и ђаци

Мама каже да Дана

није обична учитељица.

Како није?

Има ноге, руке

и хода као краљица.

Има два црна ока,

топла и дубока.

Види Андреја како се смије

и Мињу како школски споменар крије!

Види мене како занесен,

посматрам кишу

док други у свесци

задатке пишу.

Она све види и све зна

у разреду шта се дешава.

Једном рече да помоћника има,

тајанственог цврчка Мићка.

Зато смо мирни и тихи свима,

јер он изa ћошка главом клима!

Ти си у праву мама.

Заиста је посебна учитељица Дана.

Матија Илић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

128. Моја учитељица

Када причамо о школи,

тада са радошћу кажем свима,

какву дивну учитељицу имам,

која своје ђаке воли!

Моја учитељица се зове Дана,

она је увијек ту уз нас,

па и онда када повиси глас

због неког нашег враголана.

Она све види и све зна,

кад неко задатке погријеши,

она га исправи, па се насмијеши,

а само понеку, лошу, оцјену да.

Увијек насмијана лица,

пажљива и брижна као мама,

сву љубав и пажњу поклања нама.

Е то је моја учитељица.

Никада је заборавити нећу,

памтићу срећне школске дане,

када сам од ње добио прво знање.

И зато јој уз велико хвала желим срећу!

Матија Илић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

129. Сова

Био је петак. У школи је учитељица причала о совама. Највише је причала да су

мудре. Ја нисам знао да су оне уопште мудре, мислио сам само да су лисице мудре.

Кад сам се вратио кући из школе, стално сам размишљао о саставу за задаћу. Јако сам

се бринуо. Легао сам у кревет и утонуо у сан. Одједном сам наишао на јежа, а он је почео

да прича. Баш сам се уплашио, а он је рекао: „Имаш ли неких проблема, дјечаче?“

„ Да, требам наћи савјет за састав, али га нигдје нема“, кликнуо сам. „Може ти сова

Мудра помоћи“, рече јеж. Тада сам кренуо да је тражим. Код једног старог храста нашао

сам сову жутог перја и великих зелених очију. Писала је нешто у своју књигу. Сјетио сам

се да је јеж причао баш о њој. Питао сам је: “Сово Мудра, можеш ли ми рећи гдје је мој

састав?“ „Иза седам гора, дванаест шума, три димензије, иза деветнаест звијезда, тачно у

теби, налази се твој састав!“, рече она. Одмах сам пошао да га тражим. Ишао сам, и ишао,

и баш сам се уморио, али кад сам дошао тамо састава није било. Разочаран сам се вратио

кући. Мама је ушла у собу. „Матија, ти спаваш?“ Тргао сам се. „Нисам спавао мама,

размишљам о саставу из српског.“ Мама се само насмијешила, и затворила врата. Узео сам

оловку у руке и кренуо писати. Ријечи су се само низале једна за другом, а оловка као да је

сама писала.. И мој састав је ту. Савршен је као бомбона. Тад сам схватио да састав не

могу наћи негдје, него је он сво вријеме у мени.

„Хвала ти, Мудра, гдје год била, знај да сам ти остао захвалан“.

Сова значи мудрост!

Матија Илић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

130. УСНИО САМ СВЕТОГ САВУ

Ових дана причамо о Светом Сави

нашој школској слави.

Та прича ми је стално у глави,

а онда Светац ми се у сну јави.

Стоји,гледа ме и као у причи

он ми на дјечака личи.

А онда прозбори кратко

ја сам Немањић Растко.

Па настави мудре ријечи

знање купи свуда,и бићеш најјачи,

Знање ти нико не може отети,

нити новцем га купити.

Поштуј учитеље и родитеље своје,

јер су они који награђују знање твоје.

Они ти желе добро и за живот спремају,

за авантуре које те чекају.

Буди користан себи и понос роду,

нашем српском народу.

Матија Илић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

131. Псећа пјесма

Имам једну кујицу,

име јој је Лока,

памтим је по надимку,

Лока портубока!

Имам пса Меду,

он каже ав,

мален је као мрав!

Имам пса Худу,

он ми је баш драг,

скакуће и игра се,

али је несташан као мали враг!

Кристина Родић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

132. Мој пас

Кад ускочи мој пас,

он нас брани сваки час.

Ја му кажем: „Браво Рекс,

заслужио си најбољи кекс!“

Рекс је душа од другара,

вриједи више од свих пара.

Кад је у боксу буде ми жао,

једва чека да га пустим ван.

По цијели дан би се са њим играо

јер је добар, одан и забаван.

Вук Сарић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

133. Свети Сава

Родио нам се Свети Сава

најмудрији Србин на планети.

Његова мудрост велика је била

јер је сваког Србина просветила.

Просветио је Србе светим јеванђељем,

учећи их да је оно за душу мелем.

Јер оно сваку бол и тугу лијечи,

учећи нас да се само пред Богом клечи.

Христијана Павичар IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

134. Учитељица

Учитељица моја, то је права дама.

Кад ње нема нас обузме тама.

Гдје год иде велику радост носи,

а своје ђаке увијек милује по коси.

Жели да нам пренесе многа знања,

зато не жали свога здравственог стања.

У болници је била и мислила на нас,

питајући се ко им сада држи час?

Све предмете објашњавати знаде,

али математику код ње сви морају да раде.

То је наша учитељица, која нас оцјенама дирка,

наша мила и драга Дана Данимирка.

Христијана Павичар IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

135. Поврће и воће моје баке

Моја бака није шала,

из врта нам нешто спрема,

грожђе плаво, грожђе бијело,

и грашак за добро јело.

Ред шљивице, ред ротквице,

купус и боранија,

све ће да ти прија,

након тога јабука румена и фина пуна витамина.

Корпу здравља она носи,

својој дјеци сваког дана,

да јој буду мила, здрава, јака

и увијек насмијана.

Ееее, моја дјецо

то је права бака, једног ђака првака!

Катарина Савић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

136. Моја учитељица

Топлог срца и милог лица

учи нас Дана, наша учитељица.

Од првог сусрета ту је за нас

и увијек кад треба ускаче у спас.

Срца јој пружамо са свих страна

и говоримо: „Драга учитељице,

Ви сте нам као

друга МАМА!

Добро јој желимо као и она нама,

кад сам поред ње

никад нисам сама!

Драга учитељице,

надам се да Вам се свидјела

Ова моја пјесма мала

којом Вам из свег срца

желим рећи ХВАЛА!

Миња Мачкић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

137. Моја учитељица

Моја учитељица се зове Дана,

она нема баш никаквих мана.

Увијек је добра и дјецу воли,

са нама дијели све наше боли.

Она је са нама када смо срећни,

храбри нас и бодри да будемо успјешни.

Са нама је и кад срећни нисмо,

на том јој веома захвални ми смо.

Волим своју учитељицу,

и њен стални осмијех на лицу.

Са њом ћемо се још мало дружити,

али ћемо јој љубав заувијек пружити.

Срећан вам Дан жена,

Ви сте најбоља учитељица свих времена!

Јана Ковачевић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

138. Моја мама

Моја мама је вриједна дама,

она нема никаквих мана,

за Осми март, моја сека, брат, тата и ја

поклонили смо јој један мали ручни сат.

Завршила је велику медицину,

и зато се никада не бојим да примим вакцину.

Када идем да вадим зуб,

моја мајка је мој највећи стуб.

Има пуно диплома и похвала,

зато вам кажем да је најбоља.

Моја мама је моја краљица,

и најбоља моја другарица.

Анастасија Марин IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

139. ЈЕСЕН

Кад замирише кестен,

стигла нам је јесен.

Кабаницу жуту носи

кишом се поноси.

Волим печен кестен

и обојену јесен.

Волим кад киша пада,

крај прозора сједим тада.

Чизмице за кишу спремам

од кише страха немам.

Миња Мачкић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

140. ХУМАНОСТ

Хуманост је добра, лијепа

љубазна и њежна, лака као пахуља сњежна.

Хуманост, имамо је сви,

па имај је и ти!

Хуманост, љубав, доброта и снага,

помаже свима

и свима је драга.

Окупите се сви, буди ту и ти

храну скупите,

потребштине купите.

Срце дајте и љубав продајте,

људима од срца поклањајте.

Будимо хумани и ја и ти

било би добро помоћ пружити.

Миња Мачкић IV 4

ЈУ ОШ „Георги Стојков Раковски“, Бања Лука

Ментор: Данимирка Благојевић

141. OŠ BRANKO BOŽOVIĆ, PODGORICA, CRNA GORA

MENTOR. RADMILA VULANOVIĆ